Bebili

........MALA ZAPAŽANJA MALOG ČOVEKA - VELIKI LJUDI SE BAVE NEČIM DRUGIM......

Kako da te vole kad se sam ne voliš...

bebili | 28 Oktobar, 2009 20:50

Ne znam da li sam ja glupa , pa ih ne razumem .

A možda je to  pitanje stava  i karaktera. Možda jačine i lične sposobnosti.

Trudim se da razumem žene pristaju na različite kompromise najcrne vrste samo da bi živele u braku.

Kakvom takvom – ali braku!

Stvarno se trudim iz petnih žila, ali mi ne polazi za rukom.

Ponekad se pitam šta može da motiviše ženu kojoj muž otvoreno permanentno pokazuje  da za nju ne oseća ništa, šta je motiviše  da sa njim ostaje i pristaje da vegetira na način na koji on to odredi?

Zar je samoća toliko strašna da ćemo lako pristati na doživotni nedostatak ljubavi i poštovanja - nego na samoću?

Novac, osnovni pokretač mnogih odnosa i izbora  govori zaista mnogo jezika, ali nekako mi se čini da se lakše  izlazi na kraj sa monetarnom nego sa emotivnom nestašicom.

Gledam  žene koje su u stanju da naglas izgovore očigledne  neistine i da nađu najneverovatnija opravdanja za ponašanje svojih muževa .

U tim objašnjenjima nema njihove lične ljubavi i zaštitnickog odnosa, vec gotovo materijalizovanog samozavaravanja.

One će bacati sebi i okolini prašinu u oči sve dok se može, dok ih taj isti muž ne ostavi, ne baci u blato i ne pospe po njima kofu pomija. A hoće, kad tad.

To je  ta fela, a postoji i druga.

Druga je ćutljiva, kad ih pitaš kako su, uvek odgovore šture da su dobro.

O mužu iznesu samo najosnovnije i posle prve rečenice razgovor okreću u pravcu toga da ti one postavljaju pitanja, da na ista ne bi morale da odgovaraju.

Postavice ti najličnija pitanja, želeće da znaju sve o tebi, tvom braku, tvojim odnosima, tvom novčaniku, ali o sebi će samo reci « dobro sam, radim ».

Takve žene okolo hodaju stisnutih usta, smrknute , nevesele, ali rešene da istraju u svom naumu da zauvek ostanu u tom braku zbog koga iz njih nesreća, očaj i led cure, kao iz probušenih vreća.

Ako slucajno pokažeš  da ti je jasno da tu ništa nije lepo, savršeno i idealno kako bi one želele da bude, postaju ljute što ne uspevaju da stvari drže pod kontrolom.

Znate, ja nikad nisam razumela rečenice « u ovom braku ostajem zbog dece » ili « neka ga, neka lunja, kad ostari – smiriće se ». Aman, šta će ti kad ostari  i kad se smiri, ako u snazi i mladosti nije bio tvoj onako kako si ti želela?!

Mnoge se vade i na samoću, kažu da je se boje.

I to mi je tanak izgovor za ličnu propast u dvoje , pravo da vam kažem.

Svaka od nas ima neku dobru, neudatu drugaricu s kojom bi mogla da živi , pa tako reši problem usamljenosti. To je sasvim konstruktivno rešenje. 

Svakako konstruktivnije od toga da s nekim ćutis u četri zida i pitaš se zašto nemaš snage da izađes i odeš ili da tog nekog ispratiš?

Zamislite sve parove koji se mrze, preziru jedno drugo, a žive pod istim krovom, jedu u istoj prostoriji , spavaju u istom krevetu.

Ima  li ista mučnije?

Postoji li veci stepen ljudske bede od te?

Siromaštvo? Ma ajte molim vas!

Samoća? Ejjjj, dajmo malo samopoštovanja!

Jedeš za stolom i sikćeš  na onog preko puta.   (Dalje)

Generalna | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb