Bebili

Zimi u Beogradu nose se samo tri boje : crna, siva i braon.

Ostalih godisnjih doba  poneka duga posle kise popravi prosek.

                                                                        *

Pometite ispred svojih vrata, ocistite sneg ispred svojih ulaza, zasadite neki cvetic u saksiji na stepenistu, operite acetonom zvrljotinu koju je nacrtao vas sin u liftu, nasmesite se svom komsiji i pridrzite mu vrata od ulaza.

Ne moze ni gradonacelnik bas svuda da stigne.

                                                                        *

Jedan ucenik je ispravio svoju profesorku iz engleskog da je pogresila u prevodu i bio je u pravu. Dobio je jedinicu. Kad se vratio kuci, dobio je cusku sto jei bas on morao da se pravi pametan i i ispravlja profesorku.

Eto kako se detetu lako ogadi strani jezik !

                                                                        *

Kad odem u Tasmajdanski park, sednem na klupu  i zatvorim oci, ja pomislim da sam negde u belom svetu.

Mame dozivaju svoje male, rumene Anastasije, Sergeje, Andreje, Ana-Marie, Ive, Lore, Lare.

Pitam se da li se jos uvek negde radja neki mali Spasoje, Natalija, Radomir i Nikolija ?

                                                                       *

Kafane su nevoljno kapitulirale i ustupile mesto bankama, kladionicama  i parfimerijama. Gde ce sad da ode i uziva onaj svet koji nema para, ne ume da se kocka i ne sminka se?

                                                                       *

Najvise glista, crvica i sitnih insekata ima na dva mesta u Beogradu : ispod Pancevackog mosta i u Skupstini. Prve kupis za sitne pare i na opste zadovoljstvo.

Drugi su se odavno prodali za velike pare na licno zadovoljstvo.

                                                                         *

Ima da ima sve sto ja nisam imao u detinjstvu – rece jedan nadobudni otac i dade svom sinu kljuc od najnovijeg motora.

Neduzna i tiha majka, koja nema pravo glasa u porodici ostane da strahuje da uskoro ne dobije i grobnicu na Novom groblju.

                                                                         *

Nije tesko da se donese naredba da se posece drvece po Beogradu. Taj koji donosi naredbu nema emotivan odnos prema drvecu. U njegovom kraju i danas bukva do bukve.

                                                                         *

Prodje covek pored pudlice  i  sutne je uz opasku:

- Ja sam dete sa sela i mislim da zivotinji nije mesto u stanu.

Prodje gazda psa pored coveka i zalepi mu samar:

- Ja sam dete iz grada i mislim da seljaku nije  mesto u gradu.

                                                                        *

Smrt sve na kraju izjednaci. To najbolje znaju ona dva groblja, jedno do drugog u Ruzveltovoj ulici.                                                                    

                                                                        *

Nekoliko starih pekara koje su zadrzale prave kifle , zadrzale su i pravo radno vreme - do podne. Ko je jos video da postena pekara sa reputacijom radi celu noc?

To ove nove, dobro fasadirane namiguse love u mraku.

Prave pekare otvaraju u zoru, kad se razdani, da moze da se vidi ono sto prodaju i da se gvirne iza paravana kad majstor iznosi novu tepsiju vrelog bureka.

                                                                        *

Prolazi sasuseni, zgrbljeni  stracic i zamice u zgradu, a iza njega se dvojica podgurkuju:

-         Gadan tip,  taj je nekad vedrio i oblacio!

Sad bi mogao da se svuce i okupa, ta nekadasnja velicina.

Bar toliko duguje onima koje je srusio i strpao tamo gde se kupalo obavezno jednom nedeljno.

Svaki put kad prodjem pored renovirane pijace « Zeleni venac » ja se setim pesme « Beogradski mali pijac potopila Sava ». Budu li tako upropastili i ostale male pijace ovog  grada, izgubice se i ono  malo velike beogradske duse po kojoj je Beograd bio poznat.

                                                                         *

Poredjali se vrapci na zicama bandere u jednoj uskoj ulici na periferiji grada, kao stipaljke na susilu.

                                                                        *

Svetli hram Svetog Save nocu iz aviona , kao vrh okicene jelke pred ponoc u zamracenoj decjoj sobi, dok detence mirno dise i ceka u snu da mu Deda Mraz ostavi poklon.

                                                                         *

Ima ljudi koji kazu « zivim u krugu dvojke » bojom glasa koji obecava opasnu i neizlecivu dijagnozu.

                                                                        *

Na vrhu Skadarlije postoji pekara u kojoj se vec godinama spravlja po istoj recepturi gulas, kao u apoteci.

I dokazano je da ima lekovita svojstva, narocito kod obolelih od nostalgije.

                                                                        *

Zilav je ovaj nas Beograd.

Svaki put kad prodjem pored rusevina u Kneza Milosa, stresem se i pomislim da me to potseca na  zaustavljenu metastazu neke davne bolesti.

                                                                         *

Kad je vedro, sa Kalemegdana se lepo vidi Fruska Gora. Neke se tako tese da nema potrebe ni putovati, kad se iz Beograda sve vidi.

                                                                         *

U Beogradu sve cesce cuveni beogradski duh potseca na fantoma. Retki su trenutci kad ga mozes ugledati, a jos redji su oni koji ti veruju da si ga video i osetio.

                                                                         *

Niko se vise ne ljubi u ulazu zgrade. Svi sad imaju kola.

                                                                         *

Beograd je pun domacica. Neke od njih imaju privilegiju da ne rade, nego da budu samo domacice 24 sata na dan.

                                                                         *

Neki lokali u centru grada nepristojno brzo menjaju svoju namenu. Kao da smo u sred  snimanja nekog filma, danas snimamo scenu u pekari, a sutra u frizerskom salonu.

 I da su kulise, pa je to bas dosta novca. Ili jesu kulise ?

                                                                         *

Mora u Beogradu da bude neka parada. Bez parade ovaj grad ne bi bio to sto jeste. Od onih nekad, pa do ovih danas –  samo se menja vrsta egzibicije i uniforma.

Samo nek je veselo!

                                                                         *

Mlade Beogradjanke su uvek pomalo ljute i napucene iza svojih suncanih naocara. Ove druge su uvek ispršene.

                                                                         *

U jednoj agenciji za nekretnine musterija sa juga urla u slusalicu :

-         Ma kakve, Sumice ! Ne predlazite mi te vukojebine.

Jedan Beogradjanin se takvoj rigidnosti ne nauci za ceo svoj vek.

                                                                         *

Niko bolje ne razume nostalgiju beogradjana za proslim vremenima od novopridoslih. Znaju oni kakva je njihova nostalgija za svojim krajem.

                                                                         *

Na beogradskom aerodromu lete avioni, po beogradskim parkovima lete golubovi,  po beogradskim radnjama lete cene, a sa pojedinih beogradskih solitera lete crne kese za smece. Svako se drzi svoje tradicije.

                                                                         *

U Beogradu postoje dve vrste udovica, one koje idu na groblje i one koje idu na splavove.

                                                                         *

Neko u Beogradu mota duvan, a neko mota duvan cvarke.

                                                                         *

Beograd ima srce, ali ga retko pokazuje da mu ga ne povrede. Samo prvog dana u godini, u Ulici otvorenog srca.

                                                                         *

Jedna golubica je doletela na jednu beogradsku terasu i pokusava da svije  svoje gnezdo. Ljut domacin je tera, jer se boji da mu ne uneredi kacu sa kiselim kupusom i dzakce krompira.

                                                                    
                                                                        *

Na prolece mnogi beogradjani pokusavaju da naprave veliko spremanje i ciscenje svojih stanova i zivota. Komsija sa petog je ispred ulaznih vrata zgrade ostavio staru fotelju. Ona ce tu da stoji par nedelja. Taman da komsija sa osmog sedne na nju pri povratku s posla i razmisli da li i on da napravi  svoje veliko spremanje i vise nikad ne udje kod svoje zene.

                                                                         *

Ko kaze da Beograd ne lici na ostale svetske metropole ? I u starom Rimu je Arena bila atraktivna lokacija ! Doduse, sa manje zrtava…

                                                                          *

Vise ni beogradski bioskopi nisu sto su nekad bili. Ko hoce da place dok gleda film, mora u Kinoteku. Tamo jos moze da izvadi maramicu, a u ovim novim bioskopima mora da  vadi  3D naocare.

                                                                         *

I ovog leta ce doci nasi ljudi iz belog sveta da se u Beogradu zale kako je zivot tamo tezak ljudima  ovde koji ih galantno ugoste sa poslednjim para od svoje plate.

                                                                         *

Nigde matura nije tako teska koliko je u Beogradu. I ove godine ce roditelji cija su deca zavrsna godina srednje skole da dugo i krisom nocu da  vecaju kako da podignu kredit za maturske haljine i cipele.

                                                                         *

Niko Beograd ne voli koliko ga vole oni koji vise ne zive u njemu. I niko ga vise ne ogovara i nalazi mu zamerke od njih.

                                                                        *

Ucite deco, to je lakse nego da stalno slusate oca kako vam ponavlja da je on do skole morao da pesaci 12 kilometara, kako je maturirao na panju i studirao u kupatilu na kadi.

                                                                          *

Pojedine zene okace na sebe Max Marine naocare, Gucijevu tasnu, Pradine cipele, Diorovu haljinu i podju u grad.  Toliko etiketa visi na njima da potsecaju na prekicenu jelku u malo boljoj kuci.

Druge zene se zagrnu muslinskom maramom koju su same sasile, nazuju japanke kupljene kod kineza, vezu indijsku maramu oko glave, stave bakin veliki prsten od cilibara, kupljen na medenom mesecu u Veneciji , okite se vedrinom , pa i one podju u grad.

I izgledaju kao da su sisle sa naslovne strane modnog magazina.

                                                                         *

U lose organizovanom nocnom prevozu kroz Beograd ne vazi djacka ili radnicka markica. Kad najzad docekas autobus, moras platiti karticu 100 dinara. Pomalo me to potseca na kaznu sto si se usudio da izadjes nocu iz svog kreveta i  resio da se  negde lepo provides, tako siromasan i bez kola. 

Plati globu, pa se provodi. Ne moze nekaznjeno !

                                                                         *

Kalemegdan  je nocu osvetljen o krupnijim praznicima i svecima. Stranci, vodite racuna o tome kad se resavate da nas posetite. Nabavite nas crkveni kalendar, pa kad vidite crveno slovo, vi pravo u Beograd. Sletite nocu i uzivajte u osvetljenom Kalemegdanu prelazeci Brankov most. Ako bas morate da dodjete kad nije praznik, gledajte da doletiti po danu.

                                                                         *

Normal 0

Jedan skolarac krece ranije u skolu i pita ga majka zasto.

- Imam predcas iz veronauke. Moglo je i gore, zamisli da je iz fizike. Bolje da dan pocnem s Bogom, nego sa Arhimedom.

                                                                          *

Neke mame stalno zveckaju po kuhinji, tiho i dobrocudno gundaju, slazu serpe, kuvaju neke zamamne ruckove, a onda jednom mesecno, namazu nokte i izadju s drugaricama na kafu.

U kuci se zeljno iscekuje njihov povratak.

Neke druge mame vise vremena provode kod manikira i kozmeticara nego u kuhinji. Njihov nestanak iz kuce se ni ne primecuje .

A ni povratak !

                                                                         *

Nedostatak para u porodicama koje se vole bude problem, a nedostatak ljubavi u prodicama koje imaju para bude stil zivota. Na prvi pogled, ne zna se kome je teze !

                                                                         *

Idem tako Jovanovom ulicom, od Francuske ka Kalemegdanu.

Ko me posmatra sa strane, rekao bi da sam se vratila u detinjstvo i da igram “skolice”, a ja samo skakucem  izbegavajuci  kupice koje su napravili kucni ljubimci onih koji vise vole zivotinje od ljudi.

                                                                         *

Ko god kaze da je Beograd netolerantan grad – masno laze. U Beogradu toliko toga pocinje na slovo B: Bemus, Belef, Bitef, Belvil, a na svakom cosku mozes cuti uzrecice: Bolam , Ba, Bezbeli. To je bogatstvo ovog grada.

                                                                         *

Kad bi svetac kog jedna kuca slavi mogao da progovori, prvo bi zamolio domacicu da otkaze slavlje. Ako svaki put toliko gundj sto mora da sprema zito, sarme i sitne kolace, postenije je da otkaze gostima dolazak,  ode u crkvu i upali svecu.

                                                                         *

Ne znam sta ko mi je komicniji, oni koji se upinju da mi dokazu da su zaista postali Beogradjani ili oni koji mi stalno ponavljaju da su treca generacija rodjena  u njemu!

                                                                           *

Na jednoj tezgi na Kalenic pijaci prodaje se album crnobelih fotografija iz 1936, a pored njega nekoliko knjiga o samoupravljanju. U mnogim kucama u zelenim delovima naseg grada to je I dalje scenografija koja ne izumire.

                                                                         *

Beograd je odavno postao tesan za beogradske biznismene. Nigde nema dovoljno prostra da se parkira i prizemi helkopter.

A opste je poznato da je on najbrze prevozno sredstvo.

Opasno je gubiti vreme kad si beogradski biznismen.

                                                                         *

Nedavno je umro jedan stari Beogradjanin. Navise je to pogodilo moljce koji su panicno izletali iz bundi starih Beogradjanki koje su mu dosle na poslednj ispracaj.

                                                                         *

Ovo pregovaranje oko posecanja platana u Bulevaru Kralja Aleksandra lici na lukavo pregovaranje dva klinca u skolskom dvoristu pri razmeni slicica za album.

-         Dacu ti ove cetriri male, ako mi das tvoje dve velike.

*

  Probudio se jutros covek, zmuri u krevetu, a kroz prozor cuje s ulice konjski kas i zaprezna kola, pa se zbunio. Ne moze da se seti gde je zanocio, kod majke ili kod zene. Onda zaprezna kola obidje autobus broj 16 i vrati ga u stvarnost.

                                                                         *

Nista ne moze toliko da ugrozi jedan brak kao najobicniji moblini telefon.

                                                                        *

Zemunci i Dorcolci se i dalje gledaju preko nisana Ratnog ostrva.

                                                                         *

Beogradu poslednjih godina nedostaju kafane. Narociti zimi, u vreme slava.

I to je resivo, ovi sto slave slavu po restoranima ce caskom otvoriti lanac nekih restorana, pa ce tako resiti  svoj problem, a Bogme  i problem grada.

Niko o Beogradu revnosnije ne brine od novih Beogradjana.

                                                                         *

Najvazniji prirucnik o Beogradu jos nije stampan, a neophodan je.

Plan grada sa nazivima ulica je nesto sto se svakom ko dodje u Beograd o bilo kom poslu mora dati u ruke.

Ali sa svim nazivima jedne ulice !

Nije lepo da dosljak ide ulicom Kraljice Natalije i da na desnoj strani to lepo pise, a na levoj strani i dalje stoji prkosan natpis « 27.marta ».

                                                                        *

U Lisicjem potoku odavno nema lisica, ali su neki vukovi preko noci podigni neke cudne jazbine. Kad kazem preko noci, mislimm bukvalno. Naselje za sad izgleda kao da su ga zidali po mrklom mraku, sve zgrade razlicitih stilova, boja, a svaka neukusna na svoj nacin.

                                                                         *

Ne samo da izumire stari Beograd, nego umiru u secanja na njega.

Srecom, Kalemegdan odoleva.

Dok god i tamo ne nikne neka stambena zgrada.

                                                                         *

Kad  neka reputativna, stara beogradska kafana neoprezno sedne za neki sto, obavezno se pretvori u kocakarnicu.

                                                                         *

Razvojni put nekih nasih sugradjana:

prvo pune svoje dzepove,

onda pune novine,

a onda zive tiho, mirno i spokojno, kao  konsultanti u nekoj stranoj firmi  dok u cetrdesetpetoj ne odu u zasluzenu penziju.Ovo je grad velikih mogucnost i brzo se zivi. Skratio se radni vek !

                                                                         *

Kad Beogradjanima u Beogradu dolaze roditelju u posetu onda « stizu cale i keva », a kad neBeogradjanima u Beogradu stizu roditelji u posetu onda « stizu gosti ».

                                                                         *

Pamti Beograd i malo drugacija vremena. Sad se uglavnom u kuce unosi hrana za “poneti”, a ranije se iz kuce ispracalo sa kolacima “za odneti”.

                                                                       *

U Beogradu postoje mnoge podvojene licnosti. Zimi su mravi koji vredno rade, a leti se pretvore u cvrcke koji veselo sede na svojim splavovima i kuvaju riblju corbu.

                                                                        *

Nalaktio se oblak na jedan soliter na Konjarniku i gviri kroz prozor sta domacica kuva taj dan. Kad ga domacica spazi, vec je kasno. Sav ves na terasi je vec iskisao od letnjeg pljuska.

                                                                         *

  U Beogradu se poslednjih sto godina neke stvarni nikako ne menjaju.

Oduvek je bilo vazno samo jedno, ili jesi ili nisi podoban.

Samo je bilo neznatnih razlika u tome kome.

                                                                         *

Nekad su se Beogradjani  smejali samo « Gospodji Ministarki » u pozoristu. Sad, sad su se vremena promenila. Skupe su pozorisne karte, a glumci su lose placeni. Vise ne moras da kupujes kartu.

Balkanskom ulicom, pa ko dokle dobaci...

Normal 0

Nemojte ici kod lekara  koji nece da prime mito. Takvi su ljuti na svoje male plate i slabo placena dezurstva. Sta ce vam lekar koji ne ume ni o sebi da se brine?!

                                                                         *

Neke zene su znale od pocetka kako treba.

Neke druge su naucile tokom vremena.

Neke trece nikad nece nauciti, mada se trude.

A nekima je svejedno!

                                                                        *

Iz nekih stanova u Beogradu mirise nedeljni rucak.

Iz nekih smrdi kuvana hrana.

                                                                        *

Kad mi najbolja prijateljica nacedi kroz zube :

-         Dobro izgledas.

Ja znam da tad izgledam savrseno !

                                                                        *

Pita muz zenu :

- Zasto li si ti toliko neporavdano nesrecna ?

A ona mu dogovara :

-  Zato sto si ti toliko neopravdano srecan!

*

Ona zna da je niti voli, niti primecuje i nije njoj tesko njega da ostavi, ali joj gubitak njegovih  platnih kartica nedostaje, a to joj vec pada znatno teze od nedostatka njegove ljubavi.

                                                                        *

Nekim zenama vise smeta ono malo koje druge zene dobijaju od svojih muzeva, nego sto se raduju onom velikom koje im obezbedjuje sopstveni.

                                                                         *

Ako vec ne voliti svoju zenu, kupite joj dobru haljinu. Opste je poznato da vesto odabrana haljina sakriva mnoge nedostatke.

                                                                         *

Neka deca  vrat razgibavaju gledajuci cas levo, cas desno dok se roditelji svadjaju. Bilo bi korisnije da se roditelji pomire, pa majka ode levo, u kuhinju da spremi pilecu supu sa domacim knedlama, a otac ode desno ka vratima i odvede dete na trening.

                                                                         *

Neki se ogreju na  letnjem suncu, neki zimi pored kamina, a retkima je toplo cele godine pored zene koju vole.

                                                                        *

Na malim belogradskim balkonima smese se saksije sa cuvarkucom i muskatlama. Na velikim se mrste susilice za ves, sivkaste potkosuje i jedna crna carapa.

                                                                         *

Napravite svojoj deci  nedeljom palacinke. Od njih kasnije mogu da naprave pragove malih sina kojima ce otici u veliki svet, srecni, siti I puni toplih mirisljavih uspomena na detinjstvo.

                                                                        *

Finalne presude brakorazvodnih parnica i dalje pocinju recenicom “ U ime naroda”.

Postoji li ikakav zvanican document koji pocinje recenicom: “U ime ljubavi” ?

                                                                         *

Da smo toliko snishodljivi, tolerantni i trpeljivi prema nasim supruznicima koliko smo prema nasim sefovima, retko bi se ijedan brak u Beogradu ikada razveo!

                                                                         *

Vlasnik ozbiljne beogradske firme oko podneva sedne u svoj dzip da ode i kaze svojim radnicima da ni ove nedelje njihova plata kasni. Popodne ti isti radnici sednu u tramvaj, odu kuci da proslede tu informaciju svojoj deci. Od tacke A do tacke B sve je isto , sem prevoznog sredstva.

                                                                         *

Nekima dan pocne  STRESNO. Probude se, pogledaju na drugu polovinu kreveta i  STRESU se.

Odbauljaju do ogledala u kupatilu , pogledaju u njega i STRESU SE.

Na prvoj pauzi na poslu, popiju prvi viski i STRESU SE.

Od podneva se zagrnu ravnodusnoscu i ostatak dana im vise nije ni hladno, ni STRESNO.

                                                                        *

Jutros u pola 6 su se u jednom stanu na Karaburmi sreli otac i sin u hodniku. Klepnuli dlanovima jedan drugom kao dva rudara koja menjaju smenu. Sin odlazi u krevet, a otac je upravo izasao iz njega i ide na posao. Oko cetri popodne, scena se ponavlja.

                                                                         *

Ima ljudi  koje je sramota da igde priznaju da imaju prijatelja koji su im nekad u zivotu pomogli, ali ih to ne sprecava da tu pomoc od istog prijatelja i dalje traze.

                                                                         *

To sto su nekima od nas bake prodavale sir na pijaci nije razlog da sir prestanu da jedu zauvek!

                                                                         *

Razgovaraju dva prijatelja na klupi Tasmajdanskog parka:

-         Ja sam posten I castan covek

-         To je zato sto ti se do sad nije nikad namestilo da budes neposten.

*

Godisnjice mature su idealna prilika da saberes sta sve nisi uradio i postigao, iako se tamo najcesce prica o onome sto jesi.

                                                                         *

Pametni muskarci na vreme ulazu u svoju strarost.

Svako jutro poljube svoju zenu za « dobro jutro ».

Doci ce vreme kad ce se svaki poljubac pretrvoriti u jednu solju caja i nekoliko raznobojnih pilula koje ce im se doneti u krevet.

                                                                         *

Da nema svekrvinih ruckova, mnoge zene ne bi ni znale kad je nedelja.

                                                                        *

Zimi Beograd ponekad lici na mladu. Osvane u beloj vencanici koja ce se vec sutra pretvoriti u zamazanu, sarenu kuhinjsku kecelju.

                                                                         *

Beogradjani su zabaoravan i jako zauzet svet. Ne stignu da obidju stare roditelje, jer su zaboravili ko ih je naucio da vezu pertle i tim cipelama podju u svoj prebukiran zivot.

                                                                        *

Danas rodjendanske torte i sendvice prave samo mame koje su otvorile ketering agenciju. Najduze se pamti mamina torta, makar bila i tudja mama.

                                                                         *

Zene ne budite skrte, pozajmite svoje muzeve na kratko onim zenama koje ih nemaju.

Vi ionako odavno ne znate sta biste sa svojim primerkom.

                                                                         *

Ranije su postojala ognjista koja domacin upali u oktobru i zgasi na prolece. Sad postoje radijatori. Vise nista ne zavisi od glave kuce.

                                                                         *

Neko ceo vikend prespava, a neko samo vikendom zivi.

                                                                         *

Pre nego sto pocnete da ogovarate koleginicu iz susedne kancelarije, setite se da i vi u toku dana morate da izadjete iz vase, da piskite ili da doruckujete.

                                                                         *

Jedni subotom idu na Kalenic ili na Bajlonijevu pijacu, drugi idu kuci. Obe kategorije idu po hranu za sledecu nedelju. Ove prve prodavci  lazu da su kupili domace pile i neprskano voce. Ovi drugi su u bliskom srodstvu sa proizvodjacem i nema lazi, nema prevare.

                                                                         *

Na jednom drvetu na Miljakovcu kosava je okacila necije gace. Taj ce danas bez grize savesti otici na posao gologuz – kriva je kosava. Postoje kvartovi Beograda koje ni kosava nece.

                                                                         *

U jednom dvoristu na Donjem Dorćolu iz četriri dvorišne kućice izašle domaćice i peku paprike za  ajvar, pa miriše cela ulicičica. Na Dedinju ima prostranih dvorišta sa po jednim vlasnikom, ali ništa ne miriše.

Čak ni Chanel 5.

A nema ni domaćice.

                                                                         *

Iz kuhinje iskace ljuta zena. Iz TV-a ljut politicar . Iz ormana gladan moljac. Onda moj komsija uzme stapove I ode na pecanje. Ako iz Dunava iskoci nesto – bar ce se obradovati.

                                                                         *

Ima zena koje nikad ne dobiju nista na sviju pamet, lepotu  ili dobrotu, vec samo na kuknjavu. Njima muzevi uture u usta neke cipelice, putovanjce ili nov model mobilnog telefona . Tako ih uspesno ucutkaju. Bar na neko vreme, kao mame svoje bebe cuclom.

Tacno u ponoc!

Gledala sam uzivo prenos kako izlazim iz zatvora. Istekla mi kazna. Ja  i jos 10 miliona zitelja ove zemlje - free!

Woooow!

Kolektivno pomilovanje.

Kad zamakne malo istorijski tocak, naslucujem da ce se utvrditi da smo bili nepravedno optuzeni.

Moja kazna je proslavila punoletstvo i vreme joj je da se osamostali.

Poznato je da smo mi nacija koja neguje bolestan kult dozivotnog zivljenja sa roditeljima.

Ne bas svi, ima i izuzetaka, ali nekako , mamina supa uvek najbolja.

Mislim se, zagledana u slike koje promicu na TV sta sve stane u osamnaest godina.

Pa stane sve - do mature.

Znaci jedno detinjstvo, jedan pubertet i jedan pocetak mladosti.

U nasoj zemlji ima dosta mladih koji nikad, ali nikad nisu izvadili pasos.

I razumem ih,sta ce ti jos jedna tanka svescica u fiJoci koju ne mozes  upotrebiti?!

Sta jos stane u 18 godina, ako iz zapocnes recimo u osamnaestoj, pa do trideset i seste?

Fakultet, jedan do dva braka, bar po jedno dete, zamah u karijeri kad udaras temelje svojoj smirenoj starosti.

Pa sad, kako je koga zapala ova robija...

Najgore su prosli oni sto su nekad bili na slobodi, pa ih, na pravdi Boga strpali u zatvor.

Oni se secaju vikenda u Trstu, putovanja s rancem kroz Evropu, odlazaka kod rodbine u Ameriku, Ameriku, zemlju veliku,  secaju se i stoje iza resetaka.

I tako 18 godina!

Ovi sto nisu upamtili slobodu, nego su se rodili u zatvoru, njima jos nekako dodje i normalno to sto nemaju pasos.

A i klepali ih hormoni i muka kako da namaknu pare za najnoviji model Air Max patika, kad jedna ta patika kosta kao cetvrtina caletove plate.

Postoji i ona mala, vrrrrlo mala kategorija koja nikad nije ni osetila ovu robiju.

Ko i u svakom zatvoru, najveca lopina uvek dobija neke pakete ispod ruke, pusi najbolje pljuge i moze da iseta iz buvare bez veceg napora,  ima sitne, a i krupne privilegije i jos joj se ostatak ekipe klanja.

I eto, sad smo se svi ove ponoci izjednacili i dobili mur na tur da mozemo taj isti tur da vucemo po belom svetu kako nam padne na pamet.

Nije da se ne radujem sto vise necu morati da visim u redu za vizu i da popunjavam formular u kome je nekako  uvek smesteno pitanje "Navedite precizan boroj  vasih eritrocita -  podatak ne sme biti stariji od 12 sati".

Nije da se ne radujem da cu da izbegnem  kozu  koja je "strani" placenik u nekoj ambasadi, a sitna dusa po vokaciji odredjenoj sopstevenom geografskom sirinom na kojoj dela, da me prezrivo pogleda kroz onu rupicu od saltera i kaze: " Niste sve popunili ", a onda nadobudno i bespotrebno  doda "Pa valjda ste toliko pismeni".

Ma pismena sam ja, sestro, nemas brigu, nego mi rad nogu bio spor u odnosu na tvoj.

Gde si ti to i kojom brzinom  razmakla stvarno me ne interesuje, al' ti to ne daje za pravo da glumis inkarnaciju Mesije! Mada mozes da probas, od tebe se to ocekuje.

Mora sitna dusa da podvuce razliku izmedju nje s one strane stakla i mene s ove strane stakla.

Secam se  svog povlacenja po jednoj stranoj ambasadi 2001 godine.

Pozvana sam u posetu od strane jednog naseg tadasnjeg diplomate, koji je poslao za mene garanciju ambasadoru te zemlje u Beograd.

Tog casa ja:

1. nemam posao ( bar ne upisan u radnu knjizicu)

2. imam crveni pasos, kome rok istice za 2 meseca

Verovatnoca da dobijem vizu za tu zemlju je manja nego da me pukne neki zalutali asteroid.

I stanem ja u red, sacekam da dodjem na salter, pruzim gospodjici svoju dokumentaciju, mirno, ona prebrka bezvoljno po njoj i baci mi je nazad sa pakosnim izrazom i obrati mi se glasom zapovednika konc logora :

- Vama nista od prilozene dokumentacije nije validno, a nemate ni pozivno pismo.

Ja smireno i tiho kazem:

- Sigurni ste u to?

- Ne budite bezobrazni i vratite se kad dobijete pozivno pismo.

- Moje pozivno pismo je kod vas.

Koza me gleda, gricne svoj crveni, dugacki nokat, pljucne visak , pa zlobno kaze:

- Sigurna sam!

Na to ja i dalje nestvarno mirnim glasom kazem:

-Ako biste bili ljubazni da prosetate do stola "vaseg" ambasadora , nacicete moje pozivno pismo na njemu. Stiglo je iz naseg konzulata. Ukoliko vas mrzi da to uradite, budite ljubazni i najavite me kod ambasadora, rado cu ga podici sama, da vas ne deranziram.

Bilo je zalosno gledati njenu transformaciju.

Za minut je izgledala kao balon od helijuma koji si naduvao u oktobru, a sad je januar. 

Kako god, sad vise ne moramo da strahujemo ni od njihovih, ni od nasih ( mada su me nasi uvek vise plasili).

Sad slobodno mozemo da turimo nasu biometriju u dzep i odemo.

Jos nekako ne mogu da se radujem.

Za trideseti rodjendan sam htela da budem u Becu.

Za cetrdeseti u Rimu.

Oba rodjendana su prosla. Zauvek!

Ovaj koji ide, 44. cu, kako za sad stoje stvari proslaviti na Gran Canarima. Karta mi je u dzepu.

Nije to lose, ali  kad krenem da se sabiram, nesto mi je onaj vatromet u ponoc bio malko kiselkast.

Kao kiselo grozdje!

A mozda su kruske zrele, samo sam ja pala pre vremena!

Eto, dodjes u neke godine kad cesce odlazis na pijacu i da ti mere pritisak, umesto u kafanu.

A nije da ne volim.

I nije da ne umem. 

I namirisu me muzikanti.

Ako nas za stolom sedi desetak, nekako o'ma se zalepe iza mene. Pojma nemam zasto.

Skoro mi jedan prijatelj pomenu  u nekom kontekstu plavu suknju, kao neukusan modni detalj, a meni sasvim druga asocijacija pade na um.

Ih, sto su to bili lepi provodi...

Secam se jedne julske subote, bas davno bilo, da se ne brukam sad sa decenijskim retroaktivnostima.

Al cika Pera Varenika jos bio ziv. I nasmejan, a bo'me i deb'o!

I gostoljubiv kako vec umeju Lale da budu.

Tamo se stize oko podne, ako si pametan i imas kakvu takvu kilometrazu po kafanama da procenis da je ova u koju ides ta zvana "Tacno u podne". 

Stignes ti, a odmah za tobom stize zaladjena dudovaca. Bilo bi nepristojno da naglasavam da je domaca.

A jos nepristojnije da pominjem da je odlicna.

A kafance  "Na kraju sveta" opravdava svoje ime.

Bude tu i camac, pa ti sasijes dudovacu i masis se za vesla.

Ako imas srece, camdzija ti nabere lokvanje, a ja sam nekako imala tih godina i malko srece.

Jos negde cuvam taj presovan lokvanj.

Nije to bio legalan lokvanj, pa sam ga u povratku kuci krisom prosvercovala u tasni.

Ali nije to tema, osim da naglasim da su sve nelegalne stvari prilicno pamtljive.

I kaznjive, na ovaj ili onaj nacin.

To sam znala i onomad, a nisam zaboravila ni do sad.

Posto sam u to doba bila solidan vozac, kako na drumu, tako i u zivotu, nikad mi mrsko nije bilo da platim svoje pogreske. A i zadovoljstva.

Narocito ako sam znala jos na startu da su pogreske- samo pogreske i nista vise. A zadovoljstva - sve! 

Ne mari - ne zalim. :)  Dapace, merak nekad nema cenu.

Nema kod gos'n Pere Varenike stuje, a i najmanja prostorija u koju se navraca s vremena na vreme uglavnom je od dasaka.

Ne znam kako je sad, nema tamo gos'n Pere odavno, a nema ni mene.

I onda, negde taman kad se primaknes opet obali , potseti te Pera da bi mogli pokusati i riblju corbu.

Nije da ga hvalim, ali i Beclije su mu za istu dodelile nagradu 1986.

A onda se pojave cigosi, oni pravi, a tebe vec drmnuo koktel dudo-vanj ( specijalna vrsta opojene droge sa dve ubistvene komponente: dudovaca + lokvanj), pa ti lepo. Bas ti lepo. 

Negde oko ponoci, kad je vreme da se vracas odakle si dosao ( ako cemo da cepidlacimo - nisi ni trebao da dolazis,  tako kaze zakon) , gos'n Pera ti uturi u ruke vizit kartu sa licnom posvetom ( treba uramiti pod stare dane tako nesto) , cvrčci terciraju, a ovi glavni  garavi svirci sa srebrnim zubom  te kulturno  isprate do kola uz, pa recimo,  neku od ovih:

Tako potrosis jedan dan zivota... odes...i vratis se.

I onda komotno mozes da kazes da si bio na kraju sveta.

I nije tamo lose! Samo sto sve to pije vodu u prvoj polovini zivota, tad mu je vreme.

Mislim...kraju sveta ;)

Zale  mi se povremeno oni koji su singl na svoje stanje.

Naravno da se zale, kad je uginuo pojam udvaranja.

Zavodjenje je pojam koji se koristi redje od atomske bombe.

Sve je postalo  na sat i na hvat. 

Sve se dogodi za dan ili dva i potpuno je logicno da za dan-dva i propadne. Toliko se i zali "slucaj" -dan-dva...

Udvaranje - sta je to?

Ove danasnje generacije za udvaranje misle da je cist gubitak vremena, nemaju cak ni najblazu predstavu ili bar maglovitu sliku kako to ume da bude dobro.

Prvo, mobilni telefoni su pokvarili svaku vrstu zadovoljstva u cekanju kod kuce da nam se javi taj neko ciji glas zelimo da cujemo.

Drugo, pogled uhvacen nasumice i onaj sekund koji je tom pogledu dodao i poskakivanje negde oko solarnog pleksusa -  danas je nezamisliv. 

Trece, "slucajan" dodir u prolazu za koji ti, ipak, nekako znas da nije bio bas toliko slucajan, koliko se vlasnik dodira potrudio da izgleda - danas deluje toliko apstraktno  nekim generacijama koje se srecu i vode ljubav i sve to urade  za sat vremena.

Instant cup of love! Fuuuuj!!!

Ne volim nista sto je instant. Volim da se neizvesnost drhtaja razvuce.

Nezamenjiv osecaj!

To je ono kad znas da ima uzajamnosti u emociji i u  pocetnom titraju , ali odlazes zbivanje.

Lepo ti je i tako, da ustanes ujutro i da pomislis na tamo negde nekog.

Ceo ti dan bude magnifico! :)

Znas da je sve tu, da ce se dogoditi, ali eto tako...cekas jos malo...

Malo po malo, udvaranje i zavodjenje su postale kategorije non grata. 

Danas, muskarci vise nemaju potrebu  da  zavode, zene ne zele da budu zavedene.

Nekad slatka igra izmedju dvoje se pretvorila u prostu i jednostavnu kalkulaciju  "ona hoce,a on ima".

Zavodjenje vise ne postoji , a ako se i pomene, to se uradi sa impozantnom kolicinom podsmeha.

Nema se vremena za takve gluposti od jurnjave za pametnim, velikim situacijama.

U ovom vremenu koje komotno moze da se zove i "daj jos", zaboravili smo na " nemam vise".

Nikom ni na pamet ne pada da gubi vreme na "besmislene" rabote koje ne donose profit.

Ko ima vremena sad da gubi vreme?

Sve je na tacni "daj- dam".

Sutradan, vise se ne pamti ni ime, a kamoli nesto drugo.

Nasumicni susreti dve koze, ali ne i dve energije. 

Znate onaj osecaj kad vam se med razlije po srcu i kad se nasmesite toliko malo da taj osmeh primeti samo onaj koji ga je u vama i izazvao?

Secate li se vremena kad su vam malko drhtale ruke i kad ste zamuckivali ili se ponasali do iznemoglosti glupo ubedjeni da vam na celu pise sta osecate?

Kad prodazite negde namerno, jer je mogucnost da nekog tu sretnete veca?

Ili vam se iz kola ucini poznat korak, gest?  Pa se razocarete, jer nije.

Kad igrate s nekim "pupak na pupak" i pokusavate da osetite miris koze, jer nista drugo o njemu ne znate?

Ne, a?

E pa, sta da vam kazem...

Ako vec ne ucestvujete u tome, bar upamtite da postoji.

Ako ni ne upamtite - vreme je da podvucete crtu u svom zivotu.

Ma uopste nisam trebala taj dan da se zateknem tamo!

Jednom kad odes iz svog kraja u kom si odrastao, treba da ga zaobilazis u sirokom luku.

U protivnom moze da ti se desi da ne vidis uglancano staklo, satkano od uspomena i da se zaletis...

I sta onda?! Razvalis nos i skoci ti cvoruga na celu. Gledajte mene...Vidite?

Znaci, dosla sam do, za mene "granicne zone", coska Kralje Petra i Zmaja od Nocaja.Dotle je za mene bezbedno, a odatle... uvek se  upropastim.

Ima tu jedan frizer Kole, kod kog se , eto, sisam vec skoro 30 godina.

Takva sam vam ja, sve ti stane u onu narodnu " sto dika svikla".

Nije da hvalim coveka, ali za mene ( a nisam jedina) drugi ne postoji.

Nisam mu bas bila verna sve ove godine, desavalo se da ga tu i tamo prevarim sa nekim drugim. Ali jedan je "Kole"...i uvek mu se vratim.

Ajd' sto za taj period kad ga varam, hodam sa uzasnom frizurom na glavi,nego sto kad mu se vratim, on sa jos sa vrata pomirljivo kaze:

- Opet si me malo varala?

Onda me on i njegova zena smeste u  udobnu stolicu i srede haos na mojoj glavi. Takav je Kole, oprasta. Moze mu se kad je najbolji u gradu.

Dakle, odoh taj dan do  granicne zone i uopste ne znam sta mi bi, umesto da udjem kod "Koleta", ja ispustim busolu i krenem desno.

Niz moju Jaliju...

Pa znam da mi nije trebalo, ali sta cu sad!

Kotrljam se tako do coska, kao list na vetru i dodjem do "mog" coska.

Zaustavim se, al kukavicki ne podizem pogled.

A znam, gore , na trecem spratu sigurno gori svetlo. Srce mi poskoci, naivno i decje. A onda splasnem. ..

I iza tog prozora sede sad neki drugi ljudi, a ne mi.

Gore vise nema nista od nas, u tom stanu sad mirisu neki dsrugi kolaci, dise se drugacije, misli se drugacije, tka se neka zivotna prica u kojoj mi nisamo cak ni statisti, a kamoli glavni glumci, pevaju se neke druge pesme...

A meni tog casa pada na pamet ova:

I pada mi na pamet moj drug iz pelena Nebojsa, koji ce mozda i jedini razumeti ovu danasnju pricu, pa je njemu i posvecujem.

Prozivis tako cetvrt veka i jace negde, prohodas i progovoris u istoj ulici, dobijes prvog keca i prve batine, zapalis prvu cigaretu, poljubis se u nekom ulazu prvi put, kad te majka nalupa resis da pobegnes od kuce, al' dobacis do najbolje drugarice ulicu nize, pa se predvece vratis dok ne primete da si "pobegao".

A kad pocnes da kupujes cigarete, normalno da ih u kucu ne unosis, nego ostavis na postanskim sanducicima.Posle ti to nadje otac, donese u kucu, stavi na sto, zovne te iz sobe, naruci majci kafu, izvuce jedan cigar iz tvoje kutije, pripali, pa onda, ko gospodin covek - ponudi i tebe.

I ceka kako ces da reagujes! 

Prvi put sednes na motor Babeta, svake godine ti majka u isto vreme spremi tortu, da, da, bas tu, koju ti najvise volis za rodjendan. Sta god da ti se dogadja, znas da imas svoj azil, svoje mesto pod suncem i nekog ko ce za tebe da pogine. 

I to bude samo dok si u tvoj , svojoj kuci. Posle napravis neke nove domove, ali kao taj - nije ni jedan. 

Krene mi tako misao, naslonim se na jedno drvo i gledam ka Kalemegdanu, tamo negde na pocetku ove ulice.

Tamo sam sa tri godine tako zviznula da mi je napukla nosna kost, a moj me otac trceci odneo u obliznji dom zdravlja u Siminoj, sav upanicen, ne toliko zbog mog nosa, nego zbog toga sto ce moja majka da ga udavi kad dodjemo kuci. 

Pa mi pogled padne na dzamiju, jednu i jedinu preteklu iz onih doba. Kad je moja majka prvi put dosla u nas stan i prenocila, ustala je ujutro sva otecena od nespavanja i pitala mog oca:

- Ti mislis da ja mogu da se naviknem na ove jutranje molitve sa dzamije? Jesi li ti normalan?!

Navikla se brze nego sto je mislila. Posle nije ni zapazala. To ti je sa svim zvucima iz kraja. 

Glednem dole ka Dusanovoj. Cuje se ono blink-blink...tramvaj se cuje, bas kao i onda.

Ih...koliko sam puta prosla tuda, a u Jovanovoj na cosku bio jedan od prvih kafica otovrenih u gradu - "Arkade", gde su se skupljali lokalni...pa...ajd sad..."drugari".

Bilo to neko  casno vreme, nema sanse da ti neko tad dobaci neku prostotu, pa taman da je to jutro izasao s robije ( a mnogi i jesu ) ,nego te jos pita da li ti treba pratnja do kuce. 

A kad se vracamo iz gimnazije, nas par se uvek vracalo zajedno, pa kako ko dodje do svoje kuce,mahne i zamakne, a grupica se polagacke osipa.

Secam se, njih troje zivelo u Strahinica Bana.

A na cosku Strahinica Bana i Kralja Petra bila stolarska radionica gde sam uzimala piljevinu  za svog kucnog ljubimca. Dodjem ispred radionice, kucnem, cika stolar otvori i namocasto kaze:

- Udi! KAd ce taj tvoj hrcak vise da ugine? 

To kaze, a u kesu mi trpa suske i piljevinu.

- Evo ti posteljina za tvoju zivotinju. A sad me pusti da radim!

A kad nam dodju mamine prijateljice, otac bude glavni dzek, pa se spustimo do kafane "Mars na Drinu" (sad je to, po mojim poslednnjim saznanjima jedna od pet 'iljda kladionica u Beogradu, kreativno, nema sta!) .

Tamo se glavni dzek iskaze i vise nego sto treba, pa nam upropasti kucni budzet za tu nedelju,a majka samo seva ocima. Odatle se presetamo do Skadarlije, pa se nastavi u " Tri sesira".

Tu se kucni budzet dokrajci. I vise niko ne seva ocima.

Podjemo na more,  voz "Dioklecijan" polazio sa prvog perona  u 20 h i 20 minuta, moja predostrozna majka, kao i sve majke tog doba, natanta nas da krenemo na zeleznicku stanicu vec u 18h, sa sve komentarom "nikad ne znas kad ce tramvaj da se pokvari".

Zalud razumnih dobacivanja moga oca da postoji i taksi za hitan slucaj, da dvojka ide redovno i da do tamo taman da je guramo ne treba vise od pola sta.

Jok! Dzaba!

Ne popusta majka i sve nas izguruje iz hodnika dok vrsi poslednju proveru da je sve zatvoreno i pogaseno po stanu. Izlazi i tiho gundja mom  sirotom ocu:

- Neka te sad, kad mi nisi dozvolio da polazem voznju i kad si vratio uplatu za kola. Eto ti sad, gospodine, pa se vuci po prevozu, umesto da idemo k'o ljudi kolima na more. 

Moj dobri, ali prilicno sujetni otac, sertifikovani srbijanac po manifestaciji autoriteta, antitalenat za voznju, fakat je  prigovorio mojoj majci da nece da mu se smeje cela ulica sto ga  zena vozi, a da on nema polozen vozacki.

Na to je moja , takodje, sujetna majka pustila da joj proradi ona cetrvrtina svajdalacki nastrojenih italijanskih gena i nepromisljeno otisla da otkaze svoje casove voznje.

I uplacen auto!

Slatke su bile te svadjice izmedju njih. A ne pamtim da sam ih ikad cula da se ozbiljnije posvadjaju. Mozda i jesu, ali nije bilo za moje usi.

I dak ja tako stojim na tom "mom"  cosku, gledam parking ispred zgrade nacrckan, nemas gde iglu da spustis, a kao da je juce bilo kad sam kupila svoju prvu od tri Bube i ponosno je parkirala tacno ispod svoje terase...pa malo malo, ja na terasu i gledam da li je tu. 

A ispred zgrade bila samousluga, znate onu sto ima u njoj svega na 6 kvm, prodavacica uvek zakidala, al' smo joj prastali, da se ne zameramo sa komsilukom.

U to vreme se kralo nekako manje, ili se meni tako cini, pa kad uvatis da neko krade, jos tako na sitno, prosto ti dodje ispod casti da ga opominjes.

Samo par metara nize vidim parfimeriju "Sava".

Au, jos je tu!

Znate ono , parfemi na tocenje i one najgore nijanse karmina, koje kad namazes izgledas kao da si pred infraktom. A karmini skroz mat!

U parfimeriji gazda sa stucovanim brkovima da se na njih poseces, u belom mantilcicu ceka musterije.

Svaka mu cast, ne dade svoju radnju pod najam nego gura  nekako, a ko mu kupuje sad - sam Bog zna. 

Pa cak i tad, ja sam kupovala karmin marke Samanta br 5, ali mi je bilo milo da neko sam proizvodi kozmetiku. I uvek sam se javljala cika Savi. 

Mislim se da je pitanje minuta, a ne dana kad ce i parfimerja "Sava" da kapitulira i pretvori se u piceriju,petnaestu u tom kraju. K'o kocije u bundevu oko ponoci!

I dalje ne dizem pogled prema "svojoj " terasi, nego pogledam udesno...

Preskoci mi pogled Vukov i Dositejev muzej i Muzej pozorisne umetnosti , pa se zakaci  na skolsko dvoriste. 

Igraju se neka deca dole, a ni ne slute  ko je bila Madame Vaja.

A Madame Vaja nam zagorcala zivot sa svim svojim francuskim recenicama koje smo morali da znamo nepogresivo.

Tad sam mislila da na hijerarhijskoj lestvici Madame Vaja stoji odmah iza Hitlera, Napoleona i Henrija VIII, ako cak i ne dele neko mesto!

I na kraju...skupim svoj kovitlac misli i malko hrabrosti, pa nekako podignem pogled ko tom trecem spratu.

A gore ........ugasena svetla, nema nikog.

Nekako bi mi bilo lakse da sam videla nove stanare kako se baskare u mojoj sobi !

Ovako sam imala utisak da je sva radost mog detinjstva i mladosti ostala u tom mraku, okacenom  na okna mog bivseg stana.

Kad smo se iseljavali odatle, secam se da sam celu noc plakala kao da mi je neko umro. 

Otac je izasao prvi iz stana i dao mi kljuc u ruke. Promrmljao samo: - Ti zakljucaj!

I pobegao niz stepeniste.

Ja sam se jos jednom prosetala po ispraznjenom stanu, koraci su odzvanjali kao u zatvorskom hodniku. U tom stanu nije vise bilo niceg sto smo bili - mi!

Ostao je samo jedan stari, zidni sat koji se cuo o mojoj glavi. Njega nismo hteli da ponesemo.

Sve je izgledalo prazno, zavrseno i znala sam vec tad - nikad vise onih dana.

Bice drugih, mozda i boljih i bogatijih i radosnijih, ali onih nasih vise nikad! 

Tu , dok sam gledala lica podignutog na gore u crne prozore moje mladosti , shvatih da je pocela kisa.

Verujte mi, kisa. 

Malo sam pustila da pada po mojim obrazima, da ljudi lepo vide da se nisam rasplakala, nego da je to kisa.

Ali taj dan sam resila...ovom ulicom vise necu da prolazim....i u sumrake vise necu da dolazim...

Bar neko vreme....

Nedelja.Decembarska nedelja.To u Beogradu obicno znaci da je dan cmoljav, siv i turoban.

Da vidimo sta ko radi ove decembarske nedelje....

Neki pametan i organizovan svet koji ne ocajava nad takvim trivijalnostima kao sto je lose vreme odlazi u neku finu, dugacku setnju na Adu.

Neko ide u nabavku, stoji u redu i preracunava se koliko kosta "nedeljni izlazak u lov".

Neki se vracaju s pijace, neki postavljaju sto za porodican rucak.

Neko veselo preslisava svoju decu  lekciju iz istorije.

Neki su ocajni sto moraju da odu na porodican rucak kod svekrve.

Neki sede iznad kafe i sabiraju utiske iz predhodnih sest dana i cede snagu za sledecih sest.

Neki se sudare se samocom vec kod cetkice za zube.

Neki kolutaju ocima u krevetu dok ih iz susedne sobe zovu deca da se igraju.

Neki kuckaju krisom sms nekome ko od jutra pogledava na displej svog mobilnog i zamislja kako tece tamo neka porocidna idila, zamisljajuci sebe u istoj.

Neki na podu slazu pazle sa onom istom decom koja su ih nekoliko redova pre ovog dozivala da se igraju.

Neki se golicaju, neki cekaju neke na aerodromu. Neki su stavili svoju omiljenu pesmu na "repeat" i tope se, zajedno sa cokoladom koju grickaju.

Neki citaju umotani u cebe i srkucu caj. 

Neki sumnjaju, neki ne sumnjaju.

Neki se kriju od sebe i ukucana zadubljeni u ekran kompjutera. 

Neki sredjuju podrum, neki kace slike po zidovima koje na to cekaju par meseci, neki peglaju, neki sanjare, neki placu, neki se nerviraju zvog poslovicno loseg TV programa, neki treskaju vratima, neki zaneseno uce za ispit ...

Neki su dohvatili album sa starim slikama i plove po brzacima proslosti.

Neki zeljno iscekuju posetu.

Neki se ljube prvi put, neki se ljube poslednji put.

Neki se gliste po krevetu sa najmilijima i gledaju neki film na DVD-u i grickaju kokice.

A ja...

Ja ovu nedelju trosim tako sto se namrstim pogledavsi kroz prozor kad ustanem, pa se nasmesim vec spremljenoj nes kafi na stolu.

Saopstim teatralno odluku ukucanima da sam od danas na dijeti.

Muz se ubije od smeha, napravi przenice, nasecka prsutu.

Izadje na terasu da nadje neki deo alata koji mu treba za kola.

Ja za njim zatvorim vrata, stanem  s druge, toplije  strane okna  i strpljivo sacekam da napravi "onu" molecivu facu koja bi trebala da znaci "necu ti se nikad vise smejati".

Pustim ga u kucu.

Napravim pilecu supu i umesim "mantije".

Presadim cuvarkucu iz zelene u zutu saksiju.RAzmestim drugacije magnete na frizideru.

Cujem se sa prijateljicom koja je na ivici nervnog sloma.

Cujem se sa jos jednom koja se vratila iz sopinga.

Cujem se i sa trecom koja je doputovala pre pola sata iz Njujorka.

Prosetam psa.  Presvucem posteljinu i ukljucim masinu, uz obavezan komentar:

- Kao da zivim u pansionu! Aman, kad uspes ovoliko da napunis korpu sa vesom?

Prebrkam po biblioteci i izvucem knjigu.

Sednem na tepih i krenem da citam "Jevandjelje po Judi", taman se udubim,

a moj muz pusti ovo:

i kaze: - Ustaj, it's time to dance!

- Ma bezi, ne pada mi na pamet!

- Ajde dizi se, dobro je za dijetu. Ajdeeeeee...

- Ma pusti me, ludace! 

 *****************************************

I eto....ova moja nedelja prolazi sasvim zadovoljavajuce.

Cakli se na sred dnevne sobe, mirise na svez hleb, cuje se kao oni zvoncici koje okacis na terasu da zvone kad se vetar provuce izmedju njih, slozila se kao bela i bez, dve moje omiljene boje za kombinovanje.

Za avanturiste - ova moja nedelja je dosadna vise od uciteljice u penziji.

Za ove sto preziru harmonicne odnose - cista patetika.

Za namcoraste mrgude koji ne znaju zasto su takvi - ova moja nedelja je idealna da je gadjaju paradajzom.

Za mizantrope - da je gadjaju iz vazdusne puske, onako...sporta radi.

Za vecite nezadovoljnike - ovakvu nedelju bi trebalo prespavati, jer je nedovoljna po svim osnovama za njih.

Racionalisti - racionalno zakljucuju da je ovakva nedelja neracionalna.

Cinici - se cinicno smeju i pitaju sta ima u ovakvoj nedelji zanimljivo.

Ironicari -  podizu levi deo svoje tanke usne i otpuhuju kroz svoj spicasti nos...sa naznakom "da, i? " 

Kako god, meni je ova moja nedelja dobra i za sad je ne bih menjala.

Mozda bih uradila neke kozmeticke korekcije, pa je smestila na lokaciju gde u decembru sija sunce.

Ostalo - ne bih dirala. 

Sms koji mi je danas stigao ima ukupno "kljucnih" 16 reci.

One reci pre tih 16 - bile predigra,a one posle - pljuga posle loseg seksa.

Ejjjj, 16 reci u koje staje ceo svemir!

Kad nestane ljubav- ostane postovanje!

Kad ode i to, ostane - zavaravanje okoline!

A onda, na kraju.... ostane - samozavaravanje...

Bi mi je nesto zao ....ali onako...iskreno....

Ih.... otkad sam ja tak'e njive preorala!

Al' kako da to kazem najboljoj prijateljici...ne ide...nije po bukvaru...

Jedne zimske noci  pre ravno 20 godina na putu  ka vrhu Brezovice, u kolima u kojima je ozvucenje kostalo vise nego sama kola sam mirno sedela.

Sedela sam na mestu suvozaca i nemo gledala pahulje koje su se zaletale na sofersajbnu legendarnog i za mene do danas neprevazidjenog modela Buba 1302.

Sa tog istog ozvucenja prilicno glasno je gruvalo:

Slusala sam  i cutala, na trenutak umirena naglom spoznajom da je vozac pogresan, suvozac takodje, trenutak isto, ali da sam bar toga potpuno svesna, iako sam se kasnije za vozaca i udala.

Put do pakla uvek je poplocan najboljim namerama...

Urezala mi se ta noc prilicno u secanje.

Od tad mnogo je vode proteklo i razblazio mi krv, prilicno snega napadalo po kosi, zvezda se  pogasilo, sto na nebu , sto u ocima, plavetnilo nocnog neba te noci se pretvorilo u mastilo koje se brzo osusilo na papiru koji je u nasem narodu poznat po tome sto presuda da je brak okoncan pocinje sa "U ime naroda"...

I juce, dok sam se vracala autobusom za Beograd sa znatno nize i prilicno pitomije planine od Brezovice na mom MP4 je svirala ista pesma.

Road to Hell.

Nasmejla sam se u sebi i pomisila kako sam ja do tamo bila i vratila se, prilicno neostecena za nekog ko se iz pakla vratio.

Do mene je sedela moja prijateljica, snuzdena zbog raznih razloga od kojih je jedan zaista razlog sa velikim R.

Nesto kasnije, prisustvovala sam susretu dvoje ljudi koji se vise ne prepoznaju, ne osecaju, ne drhte, koji su odavno na razlicitim frekvencijama i ...vratio mi se onaj tupi osecaj od pre dve decenije...osecaj da je sve pogresno i da su putevi za pakao razlicite duzine, ali istog ukusa, mirisa i boje.

Dvoje ljudi koji su u negaciji svoje  trenutne promasenosti i nedostatka ljubavi,dvoje ljudi koji bi trebali da su jedno drugom blizi od svih ostalih koji ih okruzuju. Dvoje koje sede jedno do drugog i gledaju se sa bolesne udaljenosti i ja koja sedim iza njih u kolima.

U ovim njihovim  kolima koja su me vracala sa autobuske stanice kuci visili su nevidljivi smetovi sitnog snega zvanog "pršić" izmedju njih dvoje  i na zalost, pitanje je trenutka kada  ce se taj pršić  pretvoriti u opasnu lavinu.

Ja to znam, znaju i njih dvoje.

A  onda...onda ce sve to da postane road to hell...

A uvek pocne ovako:

Ne znam kako se to desi...ali se desi nekako da od Sade i "Paradise" dodjes na kraju do "Road to hell "...

Gde se to zapne izmedju kuhinje, dnevne, radne i spavace sobe, o koji se to stepenik spotaknemo i oderemo kolena i srca?

U kom trenutku reci ljubavi predju u govor mrznje pun prezrenja? 

Kada to servisi za rucavanje i svilene posteljine postanu vazniji od slucajnog ponocnog valcera u  hodniku na putu do kupatila?

Kako se desi da radost zbog zajednickog budjenja zameni zajedljivost u dijalozima iznad mlake supe po kojoj se dave rezanci?

Ne znam, samo znam da sve na kraju postane road to hell :(

Bila, vratila se.

Znam sta pricam.

Nalaktim se tako jutros na svoj prozor na poslednjem spratu.

Leti mi pogled dobaci  do Zvezdare  levo i Dunava desno. I odjednom mi daljine budu blizu.

Probam ovog novembarskog jutra  da se zagledam u daljinu.

A napolju ....magla...

Ili su mi se daljine priblizile ili imam staracko slepilo.

A i ova  Alison bas "ne ume" to sto ume ;)

Nema bas nekog razloga koji bih mogla da navedem.

Pitam jutros muza: - Desi li se tebi vaki dan?

Kaze: - Desi! 

- Pa sta radis kad se desi?

- Cekam da prodje! - kaze on.

- Pa koliko cekas? - pitam ja.

- Pa cekam dok ne prodje!

Da nas neko slusa, rekao bi da se ne razumemo uopste. A ne bi bio u pravu...

Ne samo da se odlicno razumemo, nego nekako...kao bih vam kaz'la da vas ne uvredim...mi se bas volimo...

A napolju - magla...teska, gusta, kao testo...kao ove smutne godine koje smo pretutnjali, nekako...kako je ko umeo, mogao, znao...a pre svega odabrao...

A juce...juce nam je slava bila.

Dodju k'o i svake godine, majka mog muza i moj otac.

Bude slavski rucak.

Ujutro poranimo do crkve, a posle skupi se to malko roditelja  sto nam je ostalo i proslavimo.

I pravila sam londosnke stanglice.

Pravila ih moja majka najbolje na svetu. Ja nasla recept i po njemu napravim.

I moj dobri otac, vec 15 godina udovac, masi se za stanglicu, iskusno gricne, pa tiho doda:

- Skoro kao njene! 

Niko nije cuo, sem mene komentar.

Valjda sam samo ja i trebala da ga cujem.

I prodje slava...

I osvane magla danas.

I negde se zeznem danas u koracima, pa napipam "plitkog" Djordja i vrtim ga ceo dan.

Mogla sam da se masim i za nesto "ozbiljnije", nekog Keith Jarretta ili nekog Wagner...al' nije mi danas dan za "duboko oranje", bar sto se muzike tice...

Danas sam na plitkim brazdama, pa mi oprostite na toj jednostavnosti.

"'Bem mu misa" ...jednom sam cula pokojnu mati da je tako "opsovala" kad joj londonske stangle nisu uspele. Nije ona bila zena od psovke,pa si siroti misevi najvise nastradavali kad se to desi...

I na kraju, pamte se one stangle koje su uspele, a ove koje nisu...odose s njom...

Al sto bi kaz'o Djoka..."danas vise ne bih trebao psovati"...

I dok ovo pisem,stigne mi sms.

Muz odavno legao, spava.

Otvorim sms:

- Malko sam ...'nako...pa ako bi dosla da se zalepis za mene u sobu, rad sam ostati jos malo budan da sacekamo zajedno da prodje vaki dan... Londonske su ti bile prva liga. U potpisu "ne planiram da jos psujem" - tvoj muz!

Za sve one koji vole , poznaju i uzivaju u Beogradu, zive u njemu ili to planiraju,

zive van njega, a pomalo ga se secaju ili ga se previse secaju

- predlazem da nabave ovaj CD.

www.staribeograd.co.cc

  (Dalje)

Ne znam da li sam ja glupa , pa ih ne razumem .

A možda je to  pitanje stava  i karaktera. Možda jačine i lične sposobnosti.

Trudim se da razumem žene pristaju na različite kompromise najcrne vrste samo da bi živele u braku.

Kakvom takvom – ali braku!

Stvarno se trudim iz petnih žila, ali mi ne polazi za rukom.

Ponekad se pitam šta može da motiviše ženu kojoj muž otvoreno permanentno pokazuje  da za nju ne oseća ništa, šta je motiviše  da sa njim ostaje i pristaje da vegetira na način na koji on to odredi?

Zar je samoća toliko strašna da ćemo lako pristati na doživotni nedostatak ljubavi i poštovanja - nego na samoću?

Novac, osnovni pokretač mnogih odnosa i izbora  govori zaista mnogo jezika, ali nekako mi se čini da se lakše  izlazi na kraj sa monetarnom nego sa emotivnom nestašicom.

Gledam  žene koje su u stanju da naglas izgovore očigledne  neistine i da nađu najneverovatnija opravdanja za ponašanje svojih muževa .

U tim objašnjenjima nema njihove lične ljubavi i zaštitnickog odnosa, vec gotovo materijalizovanog samozavaravanja.

One će bacati sebi i okolini prašinu u oči sve dok se može, dok ih taj isti muž ne ostavi, ne baci u blato i ne pospe po njima kofu pomija. A hoće, kad tad.

To je  ta fela, a postoji i druga.

Druga je ćutljiva, kad ih pitaš kako su, uvek odgovore šture da su dobro.

O mužu iznesu samo najosnovnije i posle prve rečenice razgovor okreću u pravcu toga da ti one postavljaju pitanja, da na ista ne bi morale da odgovaraju.

Postavice ti najličnija pitanja, želeće da znaju sve o tebi, tvom braku, tvojim odnosima, tvom novčaniku, ali o sebi će samo reci « dobro sam, radim ».

Takve žene okolo hodaju stisnutih usta, smrknute , nevesele, ali rešene da istraju u svom naumu da zauvek ostanu u tom braku zbog koga iz njih nesreća, očaj i led cure, kao iz probušenih vreća.

Ako slucajno pokažeš  da ti je jasno da tu ništa nije lepo, savršeno i idealno kako bi one želele da bude, postaju ljute što ne uspevaju da stvari drže pod kontrolom.

Znate, ja nikad nisam razumela rečenice « u ovom braku ostajem zbog dece » ili « neka ga, neka lunja, kad ostari – smiriće se ». Aman, šta će ti kad ostari  i kad se smiri, ako u snazi i mladosti nije bio tvoj onako kako si ti želela?!

Mnoge se vade i na samoću, kažu da je se boje.

I to mi je tanak izgovor za ličnu propast u dvoje , pravo da vam kažem.

Svaka od nas ima neku dobru, neudatu drugaricu s kojom bi mogla da živi , pa tako reši problem usamljenosti. To je sasvim konstruktivno rešenje. 

Svakako konstruktivnije od toga da s nekim ćutis u četri zida i pitaš se zašto nemaš snage da izađes i odeš ili da tog nekog ispratiš?

Zamislite sve parove koji se mrze, preziru jedno drugo, a žive pod istim krovom, jedu u istoj prostoriji , spavaju u istom krevetu.

Ima  li ista mučnije?

Postoji li veci stepen ljudske bede od te?

Siromaštvo? Ma ajte molim vas!

Samoća? Ejjjj, dajmo malo samopoštovanja!

Jedeš za stolom i sikćeš  na onog preko puta.   (Dalje)

Dakle, cela Srbija je danas na nogama.

Jedan deo je, doduše  i u žbunju, na krovovima, u šahtovima, kako je koga zapalo.

Stiže nam gost ! 

I to kakav! Veliki ruski gost…

Pre nekoliko meseci, isto smo imali gosta.

S druge strane planete.

Kod nas k’o na svadbi…. prošli put je gost bio s mladoženjine strane.

Ovaj put je gost sa mladine strane.

Poznato je da se mladini i mladoženjini gosti ne mirišu baš, pa jos na samom venčanju počne da varniči,a onda se sve posle pretvori u hladni rat.

Ovako, mi smo bili mudri, pa smo  pravili svadbu sa odvojenim gostima, u različito vreme – da se mladini i mladoženjini uopšte ne sretnu.

Predsednik jedne velike države skoknuo do prestonice jedne male zemlje.

A mala zemlja u stavu mirno,čeka.

I spružila svoju smrznutu ručicu i naivno čeka! Da zatapše, naravno.

Moj muž je jutros krenuo na posao cela dva sata ranije i uspeo je da stigne na vreme. Wooow !

A  radi na nezgodnom mestu po današnji trenutak.

Takorekuć, mogao bi prvi da pozdravi gos’n Medu , da mu mahnem na pisti, samo kad bi znao ka kom prozorčicu aviona da maše…

Medjutim, posto su na snazi posebne mere bezbednosti, moj muž je odustao od mahanja.

Izgleda da se gos’n Meda plaši.

A ne treba da se plaši.

Medo, Medo, nemoj da se plašiš, nemamo mi tradiciju da ubijamo tudje vladare  po našim ulicama. Franc se ne računa.

Mi smo više nekako poznati po tome da to radimo sa našim vladarima, a i tu smo selektivni.  Okasnimo za jedno 1o godina, pa ubijemo pogrešne.

Mi smo dobro domaćini, Medo, da znaš, dzaba ti sva predostrožnost.

Mi one koji su  bili prema nama mnogo zlonamerniji od tebe, šaljemo kod tebe da im pružiš utočište.

Pa ide li, za Boga, da te geknemo u prijateljskoj poseti?!

Mada, ‘bem mu miša, Medo, ja sam zbog tebe danas  u gubitku.

Pola mojih mušterija koje su trebale danas da dođu da se neguju su naprasno otkazale dolazak, pa ja danas imam višak vremena.

Koji god program na TV-u okrenem veliča se majčica Rusija. 

Curi sa ekrana patetika u mlazevima.

Takvi smo mi  - mi volimo da preterujemo u svemu, srećom pa nas to preterivanje vrlo  kratko drži !

Između dve emisije o Rusiji, cuje se dzingl  ruske muzike.

“Nas i Rusa 300 miliona”…tjah!

Što ja volim matematiku, naročito ovako smislenu.

Gornji podatak mu više dođe kao statistika, a opšte je poznato da statistika nije baš najpreciznija metoda utvrđivanja činjeničnog stanja na terenu. (Dalje)

Taman kad pomislim da nista ne moze vise da me iznenadi, nesto il’ neko se nadje da obavi taj castan zadatak.

Da ne ulazim u licne detalje - nisu zanimljivi , ali cudim se kako se to neki svet promeni i poleti u nebesa kad zaradi malo ili malo vise para.

Padaju mi razne asocijacije na pamet, od zabe koja dize nogu da se potkuje, do opanka na kom je izrasla stikla…

Dodjes u poziciju da si nepozeljan u necijem zivotu, jer si svedok vremena kad nam prijatelji  nisu bili « neko i nesto ».

Nije lepo da se secas vremena kad su ti prijatelji u ormanu imali tri suknjice i dva dzemperica i z »Beteks »-a , vremena kad se  natezu oko toga da li prvo da plate telefonski racun ili struju, kad se jela pasuljica i kad nije moglo da se odvoji ni za vikend na Divcibarama.

Ih, ko jos pamti ta vremena…

Ja pamtim, sta cu, al’ zamislite ovog sto si mu u zivotu nepozeljan. Zamislite situaciju :

Uspeo si u zivotu  i  taman se napenalis da nekom ispricas , sav vazan kako si kupio neku Max Maru i dosao sa Ibice, a onda se setis da taj neko ne pada na Max Maru.

Nikad i nije, voli Armanija i nosio ga je jedno dve decenije pre nego sto si ti i cuo za Max Maru.

Dignes nos, zauzmes stav « ne dodiruj,uspeo sam i bogat sam », nadobudno pustis pogled po okolnom  roblju i nizoj vrsti kojom si okruzen…ceo se Suncev sistem vrti oko tebe.

Taman kad pocnes da iskreno verujes u to,  sretne te najbolji prijetalj, koji te poznaje tries’ godina…

To vise nije prijatelj nego svedok!

I to nepozeljan! (Dalje)

Dodje meni dva puta godisnje napad feng shuia, pa je jedan od ta dva puta bio danas.

Krenula sam bombasticno, resena da pobacam svaki visak u kuci, da otvorim prostor za neku novu energiju i da se ratosiljam svih nepotrebnih stvari.

Pocela sam ujutro  sa komodom u spavacoj sobi, a zavrsila sam pred ponoc sa TV stocicem i vitrinicom sa diskovima u dnevnoj sobi.

Medjutim….

Prvo sam pronasla svoju clansku plavu liru – kartu Muzicke omladine iz 1981 za koncert na Kolarcu.

Naravno da sam se skoro rasplakala!

Tad sam mrzela iz dna duse te koncerte ozbiljne muzike na koje sam morala da idem, a sad, evo vec sesti Bemus zaredom protice bez mog prisustva.

Ne zato sto mrzim ozbiljnu muziku , vec zato sto je moj novcanik uvek nekako praznjikav pocetkom oktobra.

Onda sam pregledavala knjige i resavala se koju da izbacim. Auuu, sta se tu nakupilo bespotrebnih i tugaljivih naslova !

Medjutim, kako sam koju uzimala u ruke i citala posvete, tako sam ih vracala u police. Taman resim da mi bas ta vise ne treba, kad ono – otisak necije ljubavi na prvoj stranici. Sta god da je posle  posvete pisalo, meni vise nije bilo vazno.

Izbacila sam svega  nekoliko tanjusnih knjigica recepata – « Zdrava ishrana », « Salate » i Orvelovu « 1984”. Za slobodu je pao i prirucnik “Svet biljaka”. Salate – ne jedem, Orvelovu sam prezivela nekim cudom, a bilje sto sam gajila – gajila sam.

Onda sam nasla svezanj starih pisama.

To sam se BAS nameracila da bacim.

Pre nego sto sam ih ubacila u crnu, plasticnu kesu, rekoh sebi

– Daj da procitam bar neki redak!

Jaooooo, kud sam pocinjala?

Ih, zlatno vreme kad si pisma pisao rukom. 

Zanimljivo, sad vec godinama saljemo jedni drugima mailove, ali   ni jedan mail nisam sacuvala.

A sad u ruci drzim pismo iz 1991.

Poslato je iz Dizeldorfa , oko 23.novembra i u njemu me moj tadasnji momak nesto tesi.

Posle toga sam se naglas smejala izlivima ljubavi jednog dvadesetpetogodisnjaka.

Kad ti decko u ljubavnom pismu napise “mali moj”, znas da za njega ne treba da se udajes, jer ti nista veliko ne moze ponuditi!

Ipak, totalno sam se vratila u  to vreme i raznezila do koske.

A onda sam naisla na prospekte sa putovanja…

Ju, kakva divota….Venecija, Stokholm, Split…

Kad vec ne mogu sad da putujem, bar prospekte mogu da sacuvam. Koliko je davno bilo, prosto se pitam da li sam te gradove ikad videla.

Pokupila sam fotografije sa razlicitih strana stana i pokusala da ih slozim po godinama. Probala, ali posle 3 minuta sam odustala.

Otkud znam kad sam imala crvenu , kratku kosu, a kad sam nosila leviske i spenserice?

Uh, na jednoj slici pouzdano znam da nemam vise od 25 godina, ali sam obucena kao iz doba kralja Tvrtka I.

Ali ubijte me, ja to ne mogu poredjati  hronoloski, pa sam sve slike smestila u dve velike koverte i obecala sebi da cu razviti  sve slike u poslednjih sedam godina , te  time upotpuniti kolekciju jednog ludaka.

Odem da revidiram diskove.

Tu stvarno ima svega i svacega.

Pre 10 godina sam imala prilicnu opsesiju na tu temu. Probudim se nedeljom u pola 9 , popijem kafu, pare u dzep i pravac SKC.

A tamo, milina…tezga do tezge, izbor da se zaledis, a diskovi dzabaka.

Posto mi se to vreme poklapa sa brakorazvodnom parnicom, mozete misliti kakav je to miks diskova bio.

Kao da ih je birao sizofrenik sa trostruko podeljenom licnoscu!

Tako sam danas pronasla Lorenu MCKennitt zajedno sa “Najvecim hitovima” grupe Abba, a odmah iza Abbe Jarrettov “Koln concert”.

Vagner, do Petra Grase, a iza Grase otegla se Nina Simon.

Kad bi svi zajedno zapevali i zasvirali, ma kakav Band Aid…

Setim se da mi je taj razvod bas konfuzno pao, pa kaka razvod – takav i muzicki izbor!

E, mali moj…

Od 475 diskova koliko sam ih jutros imala, posle revidiranja je ostalo 470.

Izbacila sam komada 5, uz tesku muku i premisljanje, a i preskakali su. Abbu sam zadrzala. Izgleda da nekih  trauma ne mozemo da se lako oslobodimo !

Najduze sam se zadrzala sredjujuci dokumenta.

Tu sam mogla sita da se nabacam, ali nisam…

Posebna fascikla za Ugovore o kupovini stana, pa posebna fascikla sa izvodima iz maticne knjige rodjenih, drzavljanstvo i brakorazvodne parnice, pa onda fascikla sa diplomama od osnovne do faksa i pride 4 kursa, zute diplôme sa Instituta za strane jezike iz Jovanove.

Dakle, kao sto rekoh, tu sam bas mogla da se nabacam i oslobodim prostor za jos vecu promaju u svom zivotu , ali sam odustala.

Kad je sve to stajalo mirno deceniju i duze, moze jos par meseci.

Fakat, nista od gore pobrojanog mi ne treba i bas nicemu ne sluzi, ali sto da taj sektor nastrada vise od ostalih koji su potkaceni feng shui manijom od jutros?!

Pogledam u malecku kesu do pola napunjenu ( uglavnom slipovima od bankomata , starim novinama i ponekom hemijskom koja na kojoj je uginula mina, a zamenu nemam), pa shvatim da nikad ja necu dobiti Nobelovu nagradu  i necu se udati za direktnog potomka Rokfelera, dok god cuvam ovoliku kolicinu gluposti.

A mozda to i nisu gluposti ?

Mozda je to sam moj zivot, poredjan na police, spakovan u fioke, povezan satenskim trakama, pomalo prasnjav, ali  MOJ.

A nije lepo da mi MOJ zivot zavrsi u kontejneru prerano.

Ionako, svako dan gledam neke stare ljude koji u kontejneru traze malo hrane ili nesto sto mogu da prodaju na buvljaku za neku sicu.

Ne bih da ih jos i ja razocaravam sa bezvrednim i neupotrebljivim diplomama I pismima “mali moj”.

Bas je dobar taj feng shui napad!

Skapiras da imas zivot.

Lepa kuca, trosobna, sredjena na par ari placa, sa vodom, strujom i bunarom, za ne daj Boze.

Obradujem se ja sto se covek stambeno obezbedio i pitam koliko ga je kostalo sto sto je kupio, a prijatelj mi kaze:

-         1500 Eura.

Znam da su kuce po Srbiji jeftine, ali ovoliko…

I onda pocnem da racunam.

Pola kvadratnog metra mog stana kosta koliko i trosobna kuca. Pa stvarno sam slepica!

A u toj kuci  kojoj mozes sledece:

-         da  skuvas rucak u kuhinji

-         da ga serviras u dnevnoj sobi

-         da prilegnes u spavacoj sobi posle tog rucka

-         pa kad se odmoris, odes u radnu sobu i krenes da radis

-         na kraju dana se istusiras u kupatilu

-         i  opet odes da prilegnes u spavacu sobu

-         ujutro popijes kafu na tremu

-         pa odes iza kuce da pogledas bastu, koju ako si razumen i vredan mozes da posadis i poberes plodove od kojih ces da …

-         pravis rucak  u onoj istoj kuhinji sa pocetka ovog nabrajanja

Ako ti nestane voda iz gradskog vodovoda, ne moras da cekas cisternu, nego odes do bunara, pa se napijes.

Hm…i stojim ja tako uspravno u svom stanu na pola kvadratnog metra i mislim se sta mogu da uradim u tih pola kvadrata ????

I shvatim da mogu samo da prdnem u cabar ( koji  nemam, kao ni bunar, ni bastu, ni trem ).

Al ovi sto su pisali pravila i definisali kriterijum kvalitetnog & snobovskog zivljenja, pa  rangirali prestizne i pozeljne lokacije za zivot su me inficirali  tim svojim stavom.

I dok god postoje budale kao ja, koje ne sagledavaju razlike izmedju prezivljavanja i kvalitetnog zivljenja, biraju samo prezivljavanje -  kuce po Srbiji ce se prodavati u bescenje.

Kupovace ih onaj mudar svet koji te razlike sagledava.

Ceo dan sam razmisljala o tome i jos po malo imam osecaj  da sam u masi onih koji imaju spicaste usi i dugacak, barsunasti rep.

Nije za stoku da se siri u lepoti prirode  i prostora.

Bar ne za dvonoznu stoku koja nece mozak da ukljuci!

Ne bih vas vise zadrzavala, idem da nadjem cabar, mada je neizvesno gde cu da ga odlozim.

Kratka sam sa prostorom.

Kad kreneš iz Beograda  na letovanje i najzad stigneš na crnogorskog primjorje, pogužvan od godine koja isisala poslednji atom iz svake tvoje mitohondrije, insistiraš na apartmanu bez TV-a, po mogućstvu na 3 metra od mora.

Terasa se podrazumeva.

Tako smo moj muž i ja imali sreće i  pronašli jedan takav kod gospa Nade, divne lalinke u mestu preko puta Tivta, gde najcešće beograđani i novosađani imaju svoje kuće.

U Bokokotorskom zalivu ne možeš da se osećaš  loše.

Nikako.

Sve je nekako mirisno, lepo, starinsko i miroljubivo.

Posle nekoliko dana ,muž i ja smo razvili neverbalnu komunikaciju do savršenstva.

Mah glavim u levo – idemo li na plažu , a  mah glave u desno – da malo dremnemo?

U neka doba, videsmo na bilbordu u Budvi da se u Reževićima održava FEŠTA OD SMOKAVA.

Jba-da-ba-du !!!! Radost, radost, sreća !

Nema tu šta da se premišlja – takva se manifestacija ne propušta , ako imaš imalo mozga.

I tako, obresmo se mi na fešti !

Znala sam , kao dete s mora , da ne može biti loše, ali da može da bude toliko dobro, stvarno se nisam nadala. 

Dan k’o upisan, lepo letnje popodne.

Ispred Spomen doma u Reževicima vri od naroda.

Neke lepe primorske žene, visoke,  počeše da pristižu, doterane, diskretne i sa sobom donose spremljeno posluženje.

Od smokava – naravno !

Na kamenim stolovima bljesnuše kroštule,  mafiši, patišpanji, punjene smokve sa sirom i pruštom, fritule, rižota sa svačim, salate od rukole,  rolati…

Na ulazu, sluzi se rakija , malo dalje toči se crno vino.

Mirisi, boje, ukusi decentno izmešani  i osmesi žena koje su za taj dan umesile svoje specijalitete, postavile ih na srebrne, izglancane  pladnje koje su nasledile od svojih baka  i iznele pred naše oči , sa toliko dobrote i duše, da sam ostala ganuta .

Na malom  dvosedu sedeo je domacin fešte, slikar Savo, delimično obučen u bokešku nošnju,  sav važan i nasmejan odmahivao gostima glavom.

Dve prelepe bokeljske devojke, obučene takodje u nošnju tog kraja su nam delile flajere, obelezivače za knjige ( o, divnog li sveta koji se seti da ti pokloni nesto tako korisno) .

Vidim ja na tom stolu se prodaje i neka knjiga, mašim se.

Naravno ,  kupim je.

Tradicionalna  jela iz  Crne Gore!

Recepti !

Sednem na zidić preko puta i na brzinu prelistam…istopim se od miline…sve neke zamamne recepture…

Zamislim već sebe kako u nekom mrčnom beogradskom decembru mesim bjelopavlicki kukuruzni hljeb, ili gotovim pašticadu.

U neko doba, zapeva i klapa.

Tu se raspadnem totalno.

Ana , moja trudna drugarica nosi neki tanjir u ruci, natovaren svim i svačim i smeska se, kaže :

-         Zaustavila me jedna ovdašnja žena i dala mi ga u ruke, kaže, valja da trudnica pojede smokve !

Sunce, more, smokve, neke fini bokeski svet koji je izneo deo svoje duše i rasprostro je pred nas, obične male turiste …a svuda se zene osmehuju svojim zdravim belim osmesima, stoje pored ili korak iza svojih muškaraca,  a oni, ne bez ponosa,  zagledaju čija je žena lepse umesila.

Otišli smo sa Fešte napunjeni kristalizovanom srećom, kojom su nas posuli ti dobri ljudi kao prah šećerom.

Hvala tim nekim ljudima koji su napravili Feštu od smokava !

Nekoliko dana kasnije siđosmo na plažu.

Moja prijateljica Ana, u sedmom mesecu trudnoće se jedva nekako spusti do plaže. Pokretna je trudnica, ali dzaba ti pokretnosti kad si u sedmom mesecu.

Gelja, sirota, kao pingvin, ali nekako uspeva.

Plaža pusta, gotovo nikog na njoj sem nas dve.

Rasprostrem ja Ani peškir na jednom stepeniku da može lakše da ustaje i seda, zabodem suncobran u jednu od 17 (  i  slovima :SEDAMNAEST) rupa koje su napravljene u tu svrhu. Kasnije sam ih izbrojala – nije me mrzelo!!!

Metar niže rasprostrem svoju ležaljku .

Turim MP4 na uši , zatvorim oči i otplovim.

U jednom trenutku , osećam da je zaslo sunce.

Otvorim oči i zapanjim se!!!

Jedna kabasta, iznad svega nesimpaticna , ogromna žena, koja neodoljivo potseća na pit bula,  svojih , pa recimo… sedamdesetak godina (zasto se ružnim ljudima nikad ne mogu godine odrediti, pitam se !?)  se nadvila iznad mene i Ane i progovara.

Očekivano  dubokim, metalnim,  nadmenim  glasom:

- Mi smo ovde skupili pare da se napravi taj stepenik da bi MI mogli da sednemo na NJEMU.

Ajde?

Lepa množina , a lep i rečenični sklop!

Da bi mi mogli da sednemo na njemu…

Auh ! Ovo boli !

Pridignem se  i osmotrim kabastu kupačicu malo bolje. 

Znači – standard !

Spuštene bretele kupaćeg kostima - da pocrne i ramena, donji deo kostima srolan i pozadi uvučen u već…..jelte…da ne budem baš eksplicitna ( bretele još i da razumem, al' taj donji srolani baš nikako )

Po naglasku kojim mi se obratila, rekla bih da mi je sugrađanka. Na žalost !

Po načinu na koji mi se obratila, rekla bih da je iz veoma udaljene galaksije od moje. Na sreću!

Neko ko mi se obraća sa “MI” , a stoji sam , po difoltu upada u kategoriju onih koji su onomad  zadihano dojahali, zaboli svoje crveno koplje u nečiji trešnjev parket ( koji su već iste zime revnosno  podložili)  i izgovorili :

 - Mi smo Vas oslobodili od VAS samih da bi MI uzeli ono sto VI imate, a onda cete VI NAS moliti da VAM dozvolimo da se ispruzite na VASEM.

Amin.

Žena koja bi (samo po godinama ) mogla majka da mi bude je toliko očigledan primerak « drugarice čija je plaža » da je bespredmetno da ulazim u dijalog.

Drugarica je je jedna od onih koja je duž ulice imala sa svakim od partijskih rukovodilaca aferu, a  kad je stigla do poslednjeg, uspela je da ga nagovori da je oženi. To sto je poslednji za glavu niži ne menja na stvari.

On će se tokom godina još smanjiti za bar glavu od njenog zlostavljanja i zahtevanja da drugar’ca dobije najbolje.

Dotična, mogu da se kladim,  pored kuće koju ima u ovom  « beogradskom » vikend naselju u Crnog Gori, izvesno ima i neku vikendicu na Zlatiboru, Kosmaju ili Divčibarima ( tipujem na poslednje od nabrojanog). Tad se to kupovalo na sat i hvat !

Zaimalo se tih nesrećnih godina, pa da se ne baci…

Živi na Vračaru ili Dorćolu, možda čak i Senjak, ima  unuke koji se školuju negde u inostranstvu ili bar u privatnoj školi u Beogradu. U međuvremenu, pošto nije mogla više od stida pocrveneti ,  pobelela je devičanski  i prešla u ogorčene pristalice demokrata. Nikad neće dobaciti do liberala. Zavađena je sa svim komšijama u zgradi, jer je na postojeći stan adaptirala i tavan, a  za to vreme su se tone šuta i peska razvlačile po zgradi.

Njoj nije padalo na pamet da slučajno to pomete, obriše ili nekome plati, ne daj Bože, da to uradi umesto nje.

Od kasirke očekuje da joj vrati 2 dinara kusura, kod frizera  uvek zanoveta da je voda ili pretopla ili prehladna, a u prodavnicama obuće glasno negoduje upirući prstom u nedužne prodavačice zašto ne prave sve modele i  u njenoj velicini 42, nego taj broj postoji samo na muškom odeljenju.

Zimnicu ne bi napravila ni mrtva. Na pijacu šalje onog za glavu nižeg sa dugačkim spiskom. Taj se vrati sa rukama do poda, slobodnih samo ušiju i ne sme da pisne.

Na prozorima ima heklane zavese, koje se divno slažu sa već u stanu zetečenom secesija  garniturom.

Na dnu ormana i danas cuva Stanimira i Stanimirku, groteskne kasice prasice, par u narodnoj nošnji od gume,  pune petoparaca. Vadi ih povremeno, uvek kad je sama, zvecne u vazduhu i vrati  na mesto.

 O maj gad, ja se sa ovom necu svadjati!

Sa ovakvima se zapravo ne svađam nikad …

Polako smotam svoju ležaljku i pomerim je samo 5 metara dalje, jos sporije smotam Anin peškir i pomerim ga samo 4 metra dalje.

Tako oslobodim beogradskoj verziji morža  njen teškom mukom izbetonirani stepenik da rasprostre svoje ogromno telo na plaži crnogorskog primorja.

Da morž ima obaz, otpao bi mu kad je pomerio trudnicu da može  on da sedne na stepenik prazne plaže.

Medjutim, ovaj morž je nazuo peraja i oteturao se da se baci u more.

Ejjjjj, peraja !!!!

Kad smo se vratili popodne u apartman, pitam, onako izokola gospa Nadu , našu gazdaricu da li slučajno zna zenu ovih dimenzija i mentalnih gabarita, a  dobrodušna Nada će kao iz topa :

-         Aaaaaaaaaaaa, Mica građevinka…kako da ne, kuća do naše, vidite ova bela….

Grohotom sam se smejala!!!

MICA GRADJEVINKA!!!

U ruci mi kesica, u njoj kilo i po mušula, 200 grama maslina, 300 grama slanih sardela i mali hleb.

Penjem se uz ulicu, dolazim do svog apartmana  i ne izdržim da ne pogledam u dvorište Mice građevinke…

A  Mica ….sedi za stolom u svom dvorištu sa pogledom na more  u pola deset izjutra u crnom , čipkanom korsetu (!)  i tamani gulaš sa pire kromirom.

Vreo!

Što bi rekli slični njoj:….. ‘leb ti ne  yebem…

Zadesila sam se juče na VMA.

Nije baš da sam se zadesila...odvela sam nekog ko čeka svoj red na zračenje.

Red se otegao, odavde do večnosti...čak i bukvalno.

S obzirom da sam čekala ravno 2 sata i 24 minuta da predamo knjižicu  (?!)  , imala sam vremena da se malo pobavim licima u čekaonici.

Ne bih da opisujem detalje, mučni su i za opisivanje, a kamoli za čitanje.

U jednom trenutku dobijamo informaciju da je aparat za zračenje pokvaren i da se NE ZNA kad će ga popraviti.

Hm...

Prvo smo od početka juna do kraja avgusta čekali na termin, a kad smo ga dočekali, aparat se pokvario.

Ne znam da li su ćelije ljudi koji su došli na terapiju prestale tih par meseci da se dele.

Znam da su neki bolesnici umirali i za manje od 3 meseca, uz svu terapiju.

Šta li se zbiva sa onima koji bi možda imali neku šansu da je aparat za zračenje dostupan odmah?

Kako to da jedna zemlja koja je nazula D&G srebrne sandalice i rešila da krupnim koracima umaršira u Jevropu  nije uspela da se organizuje i nabavi nekoliko aparata za zračenje i smanji ovolike redove pred njima?

Zar donacije nisu jedan od osnova civilizovanog i uredjenog društva?

Da li će most na Adi sa sve pilonima biti zadovoljan kad mu za koju godinu opusti klijentela?

Šta je preče, izgraditi garaže ili nabaviti aparate koji leče ljude?

Ko će kupovati na renoviranim tezgama Kalenića guvna , ako pomermo po čekaonicama zdravstvenih ustanova, sahranjeni pre vremena?

Izlazeći iz zagušljive, pretrpane čekaonice i ostavljajući tužna, bleda, bezvoljna  lica iza sebe, pomislila sam da jedan pošteni infarktu ovoj zemlji dodje kao blagoslov.

I znate...jasno je meni da sve male, siromašne zemlje jedu svoju decu,

ali sam nekako pomislila da moja zemlja to radi sa posebnom vrstom sadizma...

Ne samo da ih jede, nego ih pre toga reš ispeče u fritezi i polije po njima kečap, da delujemo krvavi do kraja...

Danas sam kao gospođa Ministarka.

Samo iz moje kuće ( u kojoj su dva pismena stanara) smo kupili današnji "Blic" ' dva primerka, a javila sam svima koje volim, a naročito onima koje ne volim, da kupe po jedan.

Htedoh samo da kažem da sam danas ponosna tetka.

Ništa ono "odana supruga", "dobra kćerka", "zla maćeha"...samo PONOSNA TETKA.

Sin moje sestre  je danas zauzeo skoro dve cele strane dnevnih novina.

S obizrom na to da je sinoć u nas gostovala Madona, te se imalo šta pisati,

računam kao svoj zivotni uspeh što je moje gore list potukao gore pomenutu blondi dupetaru na više polja :

pod A: izašao na  četvrtoj strani tih novina, a ona tek na osmoj

pod B: svako je ispao prirodniji i lepši na slici od nje 

pod C: uradio je korisniju stvar od nje 

pod D: uradio je to for free, a ona se za svoje bacakanje nagumala para koje cela naša ' vamilija za svog veka neće zaraditi

Da me ne s'vatite pogresno, nemam ja ništa protiv Madone ( bar ne ništa efikasno) i njoj sličnima.

Radi žena ono što misli da je njen posao i radi to verovatno najbolje.

Radi i ne osvrće se.

Toliko se ne osvrće da je verovatno već zaboravila sve očeve svoje dece i sve muževe koje je kupila i na kraju isplatila.

Možda pamti kako joj se zovu deca...

Dobro, možda ne baš sva deca, ali ova sto ih je baš ona rodila - toliko sigurno pamti.

Radi svoj posao i ovaj momak sto sam mu ja tetka, a izašao je danaske u novinama.

I znate šta, postoji jedna krucijalna razlika između Madone i njega.

Ona moze da plati svoje pojavljivanje u novinama.

Može da kupi nove novine koje bi mogle samo o njoj da pišu.

A on ...on je morao da uradi nešto jako dobro, da bi kao anonimus, bez ikakve veze dobio dve strane u dnevnom listu u zemlji Srbiji.

Ili nesto jako loše...

Posto naša ' vamilija ne beleži slučajeve serijskih ubistava u svojim redovima,niti nekih mentalnih falinki koje bi bile solidna podloga za serijska ubistva ( bar dokle smo uspeli da dosegnemo i raspitamo se) , znači ostalo nam je da samo radimo jako dobre stvari ako pikiramo na dve strane dnevnih novina.

Nikad mi necemo uspeti da okupimo baš toliki svet kao Madona, ali ćemo uspeti da označimo ovaj nas Beograd negde na nekoj svetskoj mapi, da ga nadju, ako neko resi da ga traži.

Ovaj moj momak ga je  baš lepo obelezio na Google Earth-u.

Stavio mu sve malo viđenije građevine  - kao ordenje.

Da smo bili pametniji  narod, a pre svega manje bahat narod,

imao bi on što šta da zelepi na mapu Google Earth-a kad je Beograd u pitanju.

Ovako, okačio ono što je preteklo od silnih bombardovanja.  (Dalje)

Ako ocekujete kukacki i srceparajuci tekst, odma zgasite stranicu.

Eto...što bi rekao Đorđe Balašević....moralo se i to jednom desiti...

Danas je smrt skupa.

Pri tome sad pričam bukvalno samo o novcima .

I običajima.

Kad smo se sabrali, stavku po stavku, ispade da ne možemo da je sahranimo bez jedno hiljadu eura. Nekako se nakupi taj novac i bili smo razumni u svemu.

Mi smo skromni ljudi, nismo baš vešti s parama, više smo vešti da volimo, poštujemo i pazimo za života. 

A stavki na popisu šta je za sahranu potrebno - ko telefonski imenik da sam prelistavala...

Velečasni 4500 dinara da dođe i održi misu...posle smo čuli da je pravoslavlje - još skuplje i to značajnih 30%...kako god, reč Božja u oba slučaja nije besplatna. Šteta - trebala bi biti!  (Dalje)

Ulazim u sobu, na krevetu leži skupljena starica, čini mi se mogla bi u šaku da mi stane.

Sicušna mrvica zlata...

Jedva diše, gleda me svojim nebesko plavim očima.

- Tetkice, pa šta je to? Gde je naš dalmatinski borbeni duh? Šta je sa voljnim momentom?

Tetka mi jedva odgovara, čujem joj glas, tih, da tiši biti ne može...

Hvatam je nežno za ruku. Pomazim je po glavi. Topla joj ruka, kao devojački snovi.

Gledam joj ruku, bela, nežna i kad bih samo u ruku gledala - verovala bih da ima za nju još dana pod ovom kapom nebeskom.

Sestra moje majke u svojoj osamdesetoj godini tiho i naglo kopni i ja tog časa znam da će se ona i njena sestra uskoro sresti.

Pitanje je trenutka.

- Hvala ti što si došla. Nisam dobro, vidiš i sama. A i dosadilo mi...

Vidim i sama.

Stisnulo mi se grlo, a reč ni da izađe,  ni da se ne izgovori, a ni da se otćuti...

A nekad je bila jedna od najlepših žena u Splitu.

Prebaci mantil na ramena, podigne ispod kragnu bele košulje i prodje rivom svesna da svi gledaju u nju. Bele puti, guste plave kose, uspravna kao strela, elegantnog koraka.

Sve je prosce rasterala svojim stavom....nedodirljiva , ledena kraljica...  (Dalje)

Šetamo muž i je preksinoć Knez Mihajlovom.

Lepa je to ulica, svašta u njoj možes videti.

Recimo Mitićevu kucu u kojoj se OPET nešto renovira, a dok se ne izrenovira,

to će izgledati upravo onoliko ružno koliko je ružno i to što su tu kuću čoveku uzeli nekad davno.

Da je gazda Mitić živ, sigurna sam da bi kako tako zabašurio izloge svoje radnje i diskretno iza nekog paravana odradio restauraciju.

Ovako gazda Mitić može samo da rotira u svom grobu i da se i dalje,

s onog sveta nervira šta mu od kuće rade oni koji ni štalu za svog veka nisu uspeli da podignu. 

Šta ćeš, trebalo im...baš im trebalo , tu na sred grada da otimaju.

Ne mozes se baviti zidanjem i otimanjem - jedno drugo potire.

Mada...ima nekih skorašnjih primera da je i to moguće.

Ajde što čoveku oteše, nego što je morao da čisti lišće ispred Skupštine.  (Dalje)

Zadesim se danas u centru grada nešto iza podneva.

Imadoh nekih pola sata u višku, taman da malo prošetam.

Prođem pored "Ruskog cara". To je valjda još jedino mesto koje bar nije promenilo ime, a ni namenu.

Doduše, izgled je promenilo drastično i izgleda kao pokretna novogodišnja jelka iz malo bolje američke kuće.

Prođem pored nekadašnje knjižare, pa parfimerije, a sada "nečeg" sto se radi udn renovira  i ne znamo sta će biti,ali nagađamo:

ili radnja sportske opreme ili kladionica.

Uz mnogo sreće , neki moderan restoran, sa ograničenim rokom trajanja. Kao i sve poslednjih par godina.

Svud oko mene neki Taze, pa Tome, pekara do pekare,

a prijeo mi se sladoled.

Iskreno budi, uz dužno poštovanje onim novim sladoledima - na lopatice , budake i pijukove  (Dalje)

Pobegosmo danas iz grada. Moj otac svoje penzionerske dane troši na svom placu.

Ako ćemo preciznije , troši ga u kući u kojoj se rodio.

Iza kuće je ogroman hrast. Ne zna se koliko stari hrast broji leta, ali je pogolem.

Kazu da je taj hrast "zapis"- zapisno drvo.

Kad sam se malko raspitala šta je zapisno drvo , našla sam ovakvu informaciju:

"Veruje se da je zavetno drveće imalo ulogu prvih hramova kraj kojih su se ljudi molili Bogu. Narodno verovanje kaže da drvo zapis ne valja seći, penjati se na njega, niti grane njegove goreti makar i same pale, jer ćeš umreti. "

A lep nam je taj hrast u dvorištu, krasi ga i daje hladovinu za vreme najvećih vrućina.

I tako danas, dođosmo mi do hrasta.

Izbacim ja neku ležaljku pod njega i obavestim okolinu da ću da dremnem i da me ne uznemiravaju.

Zaspala sam kao da sto godina krevet videla nisam.

A pre nego što cu da zaspim, malo mi se motale neke misli po glavi, pa se setih svoje pokojne babe.

Opasna zena, za ono vreme teška avangarda.

Bila iz bogate kuće, u majke jedinica, kažu da je zaustavljala dah kako je lepa bila.

Crvenokosa, a put bela kao mleko.

Baš i nije morala da deli te crvene gene i meni,

jer svake godine čim grane prvo sunce,

moje lice moze na konkrus "ko je pegaviji - Pipi Duga Čarapa ili ja"

i obavezno na tom konkursu pobeđujem. 

I jedan dan, baba dođe kod svoje majke i kaže da će za pola godine da se porodi.  (Dalje)

Ne znam kako smo mogli uopste toliko da se prežderemo od grilovanog povrća, ali činjenično stanje je da se tako osećamo.

Možda zato sto je moj muž preko njega sunuo pola kile pavlake i nareckao dimljeni sir.

Ajd' sad, valja to nekako svariti.

Mrzi nas da se setamo, ali nekako se odvlačimo do Dunavskog keja na Dorćolu.

Kao ono.... pogled, voda, solidna stazica, a i volim bre, taj deo grada, bar četvrt veka sam tu sretno odživela.

Mi na parking , a  parking krcat.

Sta je, bre,ovo?

Taman sam počela lepo i temeljno da se nerviram oko parkiranja i da se spremam da psujem, nabodosmo neko mesto ( na travnjaku, pošteno priznajem da sam grešila, oče !), izadjosmo, kad tamo.....

MA-NI-FE-STA-CI-JA!

Opaaaa, sto volim ovakva iznenađenja, odeš da potrošiš  kalorije - naletiš na zbivanje.

Fish fest Belgrade 2009

'Fala - može!

Načičkao se neki simpatičan svet, bina, na njoj vezu neke tamburice, a kod splava "Vodenica " tamane se neki njoki sa škampima. 

Uzmem prospekt, proučim program i ostanem oduševljena kompilacijom.

Došli gosti, savez kuvara evropskih i mediteranskih regija iz Splita da pripomogu oko tih njoka.

I bi mi nesto milo...

Posebno se raznežih na podatak da će za koji minut da nastupi tamburaški orkestar "Lepog Jovice" iz Novog Sada. Stadoše mi "Jagode u grlu" iz momenta!

Za neupućne, to je ovaj gospodin ;)

Moram vam se pohvaliti  da sam svojedobno stigla da posetim i taj splav ( pre odvezivanja za potrebe filma), zvao se "Brankovo" , mlogo ubavo mesto bilo.

Kako da vam kažem, baš sam bila mlada da skapiram 'di sam došla, a kud sam pošla tih dana, pa je moj cenjeni boravak na tom splavu tek kasnije dobio na težini.

Elem, posto su me pukle uspomene, što zbog tih gostiju iz Splita, što zbog  good-looking Jovice, priđem ja coveku i uturim mužu fotoaparat da me slika sa legendom.

I tako..... teče lepo veče, naručismo neko vince, belo zalađeno, muva se tu neki šaroliki svet, čuju se  Dalmatinci, lepo zvuče.

Oni kad pričaju kao da pevaju, a kad malo glasnije pričaju kao da se svađaju.

Joč se toga dobro sećam, iako mi je majka pre umrla pre 15 godina.

Sa bine good-looking Jovica veze neku tamburicu ..."ako jednom odeš ti, nemoj mi se vraćati"...

Dunav se ućut'o, mesec nadlaktio iznad Zemuna i uživa u

MA-NI-FE-STA-CI-JI...

I ja uzivam u   MA-NI-FE-STA-CI-JI.

Srce mi se malo otelo kontroli, pa malko narasta, k'o da sam ga umesila s kvascem i turila na mlako - da nadođe.

Stvarno sam jedna sentimentalna koza!

I onda krenemo kući.

Poređala se neka vozila sa splitskim tablicama, svi lepo uparkirani, kao pod uglomer.

Ja znacajno pogledavam u muža pogledom "el, vidis da su "oni" normalniji nego "mi"),kad stanem zapanjena pred sam kraj "uglomera",sva kola sa tablicama, samo poslednji fucking auto bez !!!

Setih se onog vica o slonu i crvenim čarapicama:

“Zašto slon ima crvene čarape? Da bude neprimjetan među jagodama"

Miii'siim...ako ces da dođeš u neki kraj, bilo koji ,

na veselu MA-NI-FE-STA-CI-JU,

a nije  politički miting, promocija političke partije, obeležavanje Vidovdanskog ustanka,

nego riblja maskarada na obali Dunava,

gde dolazi neki fini svet, koga bole uši za  vrstu i obeležje tvoje fucking tablice,

onda ti je najbolje da nisi ni polazio,

jer nit znas 'di si poš'o, a jos manje di' si doš'o, taman kao ja kad sam otisla na "Brankovo".

I ako ćeš negde da drhtiš na svojim tablicama, rođače, ostalo ti je devet zemalja kroz koje Dunav još prolazi  da se nauživaš, a da ne moraš da skidaš tablice.

Dosao si medju jagode,  'ebale te tablice , crvene čarapice i stav s kojim si krenuo!

Izuj ih i zaigraj!

Ili opet klikni na onaj okačen spot s početka ovog teksta!

A ako ti se ne svidja interpretacija, izvoli drugu verziju

 Šifra:  " Nemam čarapice, imam širinu! "

1984

Sede dve najbolje prijateljice  kod "Konja".

Brucoskinje.

Prosetale se Knez Mihajlovom ko i svako vece, prebrojale kintu - preostao dzeparac dobijen za taj mesec, znacajno se pogledale , sele i narucile jednu Coca-colu.

I dve case.

Obe zive u blizini i posle ce peske kuci. Sede tako i caskaju.

Obe imaju na sebi dva slicna  sakoa sa velikim naramenicama.

Takva je moda tog casa. Izgledaju  dva mlada tvrdokrilca. (Dalje)

Dakle, sigurna sam da sam totalni gubitnik.

U Beogradu kad pravis slatko, tretiraju te kao tesku fiperanu.

A ja sve po redu, ritualno, voce kupujem na Kalenicu, tegle pripremim dan pre, celofan i gumice, one velike, a plitke serpe, secer, vanilu...ma sve.

Onda dodjem, sa jezikom olizujuci stepeniste do stan, spustim korpu, uzdahnem i svaki put pomislim : - Pa sta ti je ovo trebalo?

ALI....to je samo pocetak.

Onda krece tortura, prska voce dok ga cistim u kuhinji od 3 kvm, ja vec razmisljam kako treba da oribam posle i plocice i sporet i sebe.

Neverovatna lepa boja od maline se uvlaci ispod noktiju, koje cu da krijem sledecih nedelju dana od ociju posmatraca.

Turam voce, posipam secerom.

U nekom trenutku shvatam ( svake godine iznova) kako je totalno debilno kuvati na sporetu cija je ringla u precniku duplo manja od serpe.

Krece da peni u nekom trenutku, ja tu vec gubim kontrolu  i psujem naglas.

Iz sobe se oglasava muz tihim, neupadljivim glasom da me jos vise ne iznervira:

- Pa sto uopste pravis slatko kad se toliko nerviras?

Dodje mi da mu odgovorim : 

- Zato sto TI TO JEDES u ovoj kuci! 

Ili da udjem dostojanstveno i mirno, stanem ispred njega, zavarim mu samarcinu i vratim se  poslu. (Dalje)