Bebili

........MALA ZAPAŽANJA MALOG ČOVEKA - VELIKI LJUDI SE BAVE NEČIM DRUGIM......

Ovom ulicom vise necu da prolazim...

bebili | 09 Decembar, 2009 12:53

 

Ma uopste nisam trebala taj dan da se zateknem tamo!

Jednom kad odes iz svog kraja u kom si odrastao, treba da ga zaobilazis u sirokom luku.

U protivnom moze da ti se desi da ne vidis uglancano staklo, satkano od uspomena i da se zaletis...

I sta onda?! Razvalis nos i skoci ti cvoruga na celu. Gledajte mene...Vidite?

Znaci, dosla sam do, za mene "granicne zone", coska Kralje Petra i Zmaja od Nocaja.Dotle je za mene bezbedno, a odatle... uvek se  upropastim.

Ima tu jedan frizer Kole, kod kog se , eto, sisam vec skoro 30 godina.

Takva sam vam ja, sve ti stane u onu narodnu " sto dika svikla".

Nije da hvalim coveka, ali za mene ( a nisam jedina) drugi ne postoji.

Nisam mu bas bila verna sve ove godine, desavalo se da ga tu i tamo prevarim sa nekim drugim. Ali jedan je "Kole"...i uvek mu se vratim.

Ajd' sto za taj period kad ga varam, hodam sa uzasnom frizurom na glavi,nego sto kad mu se vratim, on sa jos sa vrata pomirljivo kaze:

- Opet si me malo varala?

Onda me on i njegova zena smeste u  udobnu stolicu i srede haos na mojoj glavi. Takav je Kole, oprasta. Moze mu se kad je najbolji u gradu.

Dakle, odoh taj dan do  granicne zone i uopste ne znam sta mi bi, umesto da udjem kod "Koleta", ja ispustim busolu i krenem desno.

Niz moju Jaliju...

Pa znam da mi nije trebalo, ali sta cu sad!

Kotrljam se tako do coska, kao list na vetru i dodjem do "mog" coska.

Zaustavim se, al kukavicki ne podizem pogled.

A znam, gore , na trecem spratu sigurno gori svetlo. Srce mi poskoci, naivno i decje. A onda splasnem. ..

I iza tog prozora sede sad neki drugi ljudi, a ne mi.

Gore vise nema nista od nas, u tom stanu sad mirisu neki dsrugi kolaci, dise se drugacije, misli se drugacije, tka se neka zivotna prica u kojoj mi nisamo cak ni statisti, a kamoli glavni glumci, pevaju se neke druge pesme...

A meni tog casa pada na pamet ova:



I pada mi na pamet moj drug iz pelena Nebojsa, koji ce mozda i jedini razumeti ovu danasnju pricu, pa je njemu i posvecujem.

Prozivis tako cetvrt veka i jace negde, prohodas i progovoris u istoj ulici, dobijes prvog keca i prve batine, zapalis prvu cigaretu, poljubis se u nekom ulazu prvi put, kad te majka nalupa resis da pobegnes od kuce, al' dobacis do najbolje drugarice ulicu nize, pa se predvece vratis dok ne primete da si "pobegao".

A kad pocnes da kupujes cigarete, normalno da ih u kucu ne unosis, nego ostavis na postanskim sanducicima.Posle ti to nadje otac, donese u kucu, stavi na sto, zovne te iz sobe, naruci majci kafu, izvuce jedan cigar iz tvoje kutije, pripali, pa onda, ko gospodin covek - ponudi i tebe.

I ceka kako ces da reagujes! 

Prvi put sednes na motor Babeta, svake godine ti majka u isto vreme spremi tortu, da, da, bas tu, koju ti najvise volis za rodjendan. Sta god da ti se dogadja, znas da imas svoj azil, svoje mesto pod suncem i nekog ko ce za tebe da pogine. 

I to bude samo dok si u tvoj , svojoj kuci. Posle napravis neke nove domove, ali kao taj - nije ni jedan. 

Krene mi tako misao, naslonim se na jedno drvo i gledam ka Kalemegdanu, tamo negde na pocetku ove ulice.

Tamo sam sa tri godine tako zviznula da mi je napukla nosna kost, a moj me otac trceci odneo u obliznji dom zdravlja u Siminoj, sav upanicen, ne toliko zbog mog nosa, nego zbog toga sto ce moja majka da ga udavi kad dodjemo kuci. 

Pa mi pogled padne na dzamiju, jednu i jedinu preteklu iz onih doba. Kad je moja majka prvi put dosla u nas stan i prenocila, ustala je ujutro sva otecena od nespavanja i pitala mog oca:

- Ti mislis da ja mogu da se naviknem na ove jutranje molitve sa dzamije? Jesi li ti normalan?!

Navikla se brze nego sto je mislila. Posle nije ni zapazala. To ti je sa svim zvucima iz kraja. 

Glednem dole ka Dusanovoj. Cuje se ono blink-blink...tramvaj se cuje, bas kao i onda.

Ih...koliko sam puta prosla tuda, a u Jovanovoj na cosku bio jedan od prvih kafica otovrenih u gradu - "Arkade", gde su se skupljali lokalni...pa...ajd sad..."drugari".

Bilo to neko  casno vreme, nema sanse da ti neko tad dobaci neku prostotu, pa taman da je to jutro izasao s robije ( a mnogi i jesu ) ,nego te jos pita da li ti treba pratnja do kuce. 

A kad se vracamo iz gimnazije, nas par se uvek vracalo zajedno, pa kako ko dodje do svoje kuce,mahne i zamakne, a grupica se polagacke osipa.

Secam se, njih troje zivelo u Strahinica Bana.

A na cosku Strahinica Bana i Kralja Petra bila stolarska radionica gde sam uzimala piljevinu  za svog kucnog ljubimca. Dodjem ispred radionice, kucnem, cika stolar otvori i namocasto kaze:

- Udi! KAd ce taj tvoj hrcak vise da ugine? 

To kaze, a u kesu mi trpa suske i piljevinu.

- Evo ti posteljina za tvoju zivotinju. A sad me pusti da radim!

A kad nam dodju mamine prijateljice, otac bude glavni dzek, pa se spustimo do kafane "Mars na Drinu" (sad je to, po mojim poslednnjim saznanjima jedna od pet 'iljda kladionica u Beogradu, kreativno, nema sta!) .

Tamo se glavni dzek iskaze i vise nego sto treba, pa nam upropasti kucni budzet za tu nedelju,a majka samo seva ocima. Odatle se presetamo do Skadarlije, pa se nastavi u " Tri sesira".

Tu se kucni budzet dokrajci. I vise niko ne seva ocima.

Podjemo na more,  voz "Dioklecijan" polazio sa prvog perona  u 20 h i 20 minuta, moja predostrozna majka, kao i sve majke tog doba, natanta nas da krenemo na zeleznicku stanicu vec u 18h, sa sve komentarom "nikad ne znas kad ce tramvaj da se pokvari".

Zalud razumnih dobacivanja moga oca da postoji i taksi za hitan slucaj, da dvojka ide redovno i da do tamo taman da je guramo ne treba vise od pola sta.

Jok! Dzaba!

Ne popusta majka i sve nas izguruje iz hodnika dok vrsi poslednju proveru da je sve zatvoreno i pogaseno po stanu. Izlazi i tiho gundja mom  sirotom ocu:

- Neka te sad, kad mi nisi dozvolio da polazem voznju i kad si vratio uplatu za kola. Eto ti sad, gospodine, pa se vuci po prevozu, umesto da idemo k'o ljudi kolima na more. 

Moj dobri, ali prilicno sujetni otac, sertifikovani srbijanac po manifestaciji autoriteta, antitalenat za voznju, fakat je  prigovorio mojoj majci da nece da mu se smeje cela ulica sto ga  zena vozi, a da on nema polozen vozacki.

Na to je moja , takodje, sujetna majka pustila da joj proradi ona cetrvrtina svajdalacki nastrojenih italijanskih gena i nepromisljeno otisla da otkaze svoje casove voznje.

I uplacen auto!

Slatke su bile te svadjice izmedju njih. A ne pamtim da sam ih ikad cula da se ozbiljnije posvadjaju. Mozda i jesu, ali nije bilo za moje usi.

I dak ja tako stojim na tom "mom"  cosku, gledam parking ispred zgrade nacrckan, nemas gde iglu da spustis, a kao da je juce bilo kad sam kupila svoju prvu od tri Bube i ponosno je parkirala tacno ispod svoje terase...pa malo malo, ja na terasu i gledam da li je tu. 

A ispred zgrade bila samousluga, znate onu sto ima u njoj svega na 6 kvm, prodavacica uvek zakidala, al' smo joj prastali, da se ne zameramo sa komsilukom.

U to vreme se kralo nekako manje, ili se meni tako cini, pa kad uvatis da neko krade, jos tako na sitno, prosto ti dodje ispod casti da ga opominjes.

Samo par metara nize vidim parfimeriju "Sava".

Au, jos je tu!

Znate ono , parfemi na tocenje i one najgore nijanse karmina, koje kad namazes izgledas kao da si pred infraktom. A karmini skroz mat!

U parfimeriji gazda sa stucovanim brkovima da se na njih poseces, u belom mantilcicu ceka musterije.

Svaka mu cast, ne dade svoju radnju pod najam nego gura  nekako, a ko mu kupuje sad - sam Bog zna. 

Pa cak i tad, ja sam kupovala karmin marke Samanta br 5, ali mi je bilo milo da neko sam proizvodi kozmetiku. I uvek sam se javljala cika Savi. 

Mislim se da je pitanje minuta, a ne dana kad ce i parfimerja "Sava" da kapitulira i pretvori se u piceriju,petnaestu u tom kraju. K'o kocije u bundevu oko ponoci!

I dalje ne dizem pogled prema "svojoj " terasi, nego pogledam udesno...

Preskoci mi pogled Vukov i Dositejev muzej i Muzej pozorisne umetnosti , pa se zakaci  na skolsko dvoriste. 

Igraju se neka deca dole, a ni ne slute  ko je bila Madame Vaja.

A Madame Vaja nam zagorcala zivot sa svim svojim francuskim recenicama koje smo morali da znamo nepogresivo.

Tad sam mislila da na hijerarhijskoj lestvici Madame Vaja stoji odmah iza Hitlera, Napoleona i Henrija VIII, ako cak i ne dele neko mesto!

I na kraju...skupim svoj kovitlac misli i malko hrabrosti, pa nekako podignem pogled ko tom trecem spratu.

A gore ........ugasena svetla, nema nikog.

Nekako bi mi bilo lakse da sam videla nove stanare kako se baskare u mojoj sobi !

Ovako sam imala utisak da je sva radost mog detinjstva i mladosti ostala u tom mraku, okacenom  na okna mog bivseg stana.

Kad smo se iseljavali odatle, secam se da sam celu noc plakala kao da mi je neko umro. 

Otac je izasao prvi iz stana i dao mi kljuc u ruke. Promrmljao samo: - Ti zakljucaj!

I pobegao niz stepeniste.

Ja sam se jos jednom prosetala po ispraznjenom stanu, koraci su odzvanjali kao u zatvorskom hodniku. U tom stanu nije vise bilo niceg sto smo bili - mi!

Ostao je samo jedan stari, zidni sat koji se cuo o mojoj glavi. Njega nismo hteli da ponesemo.

Sve je izgledalo prazno, zavrseno i znala sam vec tad - nikad vise onih dana.

Bice drugih, mozda i boljih i bogatijih i radosnijih, ali onih nasih vise nikad! 

Tu , dok sam gledala lica podignutog na gore u crne prozore moje mladosti , shvatih da je pocela kisa.

Verujte mi, kisa. 

Malo sam pustila da pada po mojim obrazima, da ljudi lepo vide da se nisam rasplakala, nego da je to kisa.

Ali taj dan sam resila...ovom ulicom vise necu da prolazim....i u sumrake vise necu da dolazim...

Bar neko vreme....

Komentari

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

anam | 09/12/2009, 18:14

Sećanja.... uvek se sa setom setim mesta, ulica, ljudi koje sam nekad poznavala. prošle godine sam kao lopov se šunjala stepenicama svog starog stana... mene nema više tu ... ne sećam se ... ne znam da postoji... sem u noćnim morama....
Sećanja...

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

nastasja | 09/12/2009, 20:42

......

komentar na "ulicu"

Tamara | 09/12/2009, 21:36

Poznajem ti ja tog Nebojsu, ziveo u Dositejevoj, kazu opasan momak, ali mekanog i neznog srca. Kazu... a onda jednog dana sam ga upoznala, njegove price i ova prica slicne su, gotovo identicne ali on je "muskarac" i nekako sve to iskazano tako divno i lepo oseca duboko u sebi i za sebe. Muskarci, takvi su. Ah VI Dorcolci, rasplakala sam se ipak kad je i ona kisa pocela....

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

bebili | 09/12/2009, 21:42

Da ne pitam ko te s njim upoznao? Ili da sacekam da nazdravimo za koji mesec? Bilo gde...moze i na Dorcolu...tamo bi bilo najlepse...

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

Aleksandra | 09/12/2009, 23:07

Divno, kao film da sam gledala.

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

casper | 10/12/2009, 07:11

Bogatstvo je imati takve uspomene.

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

dt | 11/12/2009, 21:19

Imas pravo bebili, mogu ljudi da pricaju sta hoce ali moc secanja je neizleciva, neizreciva... ne znam kako da se izrazim...

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

electrasdreams | 21/01/2010, 22:04

Auh, rasplaka me skroz i uturi mi pred oci moju Brace Ribnikara.
A svaki kamen tvoje price poznajem, studirala na PMF.

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

bebili | 21/01/2010, 23:47

Divan je to kraj!!! :)

Re: Ovom ulicom vise necu da prolazim...

Duda | 03/10/2015, 22:44

Bebili, zasto te vise nema na blogu? Slucajno nabasah danas na tvoj blog, i ja sam zivela u Kralja Petra i sisala se kod Koleta... i vidim da od 2013. nema nijedne price...pa mi nesto zao... Nadam se da imas neke nove hobije koji te zaokupljuju. Srdacan pozdrav,

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb