Bebili

........MALA ZAPAŽANJA MALOG ČOVEKA - VELIKI LJUDI SE BAVE NEČIM DRUGIM......

Put za pakao

bebili | 01 Decembar, 2009 00:13

Jedne zimske noci  pre ravno 20 godina na putu  ka vrhu Brezovice, u kolima u kojima je ozvucenje kostalo vise nego sama kola sam mirno sedela.

Sedela sam na mestu suvozaca i nemo gledala pahulje koje su se zaletale na sofersajbnu legendarnog i za mene do danas neprevazidjenog modela Buba 1302.

Sa tog istog ozvucenja prilicno glasno je gruvalo:

 

Slusala sam  i cutala, na trenutak umirena naglom spoznajom da je vozac pogresan, suvozac takodje, trenutak isto, ali da sam bar toga potpuno svesna, iako sam se kasnije za vozaca i udala.

Put do pakla uvek je poplocan najboljim namerama...

Urezala mi se ta noc prilicno u secanje.

Od tad mnogo je vode proteklo i razblazio mi krv, prilicno snega napadalo po kosi, zvezda se  pogasilo, sto na nebu , sto u ocima, plavetnilo nocnog neba te noci se pretvorilo u mastilo koje se brzo osusilo na papiru koji je u nasem narodu poznat po tome sto presuda da je brak okoncan pocinje sa "U ime naroda"...

I juce, dok sam se vracala autobusom za Beograd sa znatno nize i prilicno pitomije planine od Brezovice na mom MP4 je svirala ista pesma.

Road to Hell.

Nasmejla sam se u sebi i pomisila kako sam ja do tamo bila i vratila se, prilicno neostecena za nekog ko se iz pakla vratio.

Do mene je sedela moja prijateljica, snuzdena zbog raznih razloga od kojih je jedan zaista razlog sa velikim R.

Nesto kasnije, prisustvovala sam susretu dvoje ljudi koji se vise ne prepoznaju, ne osecaju, ne drhte, koji su odavno na razlicitim frekvencijama i ...vratio mi se onaj tupi osecaj od pre dve decenije...osecaj da je sve pogresno i da su putevi za pakao razlicite duzine, ali istog ukusa, mirisa i boje.

Dvoje ljudi koji su u negaciji svoje  trenutne promasenosti i nedostatka ljubavi,dvoje ljudi koji bi trebali da su jedno drugom blizi od svih ostalih koji ih okruzuju. Dvoje koje sede jedno do drugog i gledaju se sa bolesne udaljenosti i ja koja sedim iza njih u kolima.

U ovim njihovim  kolima koja su me vracala sa autobuske stanice kuci visili su nevidljivi smetovi sitnog snega zvanog "pršić" izmedju njih dvoje  i na zalost, pitanje je trenutka kada  ce se taj pršić  pretvoriti u opasnu lavinu.

Ja to znam, znaju i njih dvoje.

A  onda...onda ce sve to da postane road to hell...

A uvek pocne ovako:

Ne znam kako se to desi...ali se desi nekako da od Sade i "Paradise" dodjes na kraju do "Road to hell "...

Gde se to zapne izmedju kuhinje, dnevne, radne i spavace sobe, o koji se to stepenik spotaknemo i oderemo kolena i srca?

U kom trenutku reci ljubavi predju u govor mrznje pun prezrenja? 

Kada to servisi za rucavanje i svilene posteljine postanu vazniji od slucajnog ponocnog valcera u  hodniku na putu do kupatila?

Kako se desi da radost zbog zajednickog budjenja zameni zajedljivost u dijalozima iznad mlake supe po kojoj se dave rezanci?

Ne znam, samo znam da sve na kraju postane road to hell :(

Bila, vratila se.

Znam sta pricam.

 

 

 

 

 

Generalna | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb