Bebili

........MALA ZAPAŽANJA MALOG ČOVEKA - VELIKI LJUDI SE BAVE NEČIM DRUGIM......

Odrobijala sam

bebili | 19 Decembar, 2009 00:33

Tacno u ponoc!

Gledala sam uzivo prenos kako izlazim iz zatvora. Istekla mi kazna. Ja  i jos 10 miliona zitelja ove zemlje - free!

Woooow!

Kolektivno pomilovanje.

Kad zamakne malo istorijski tocak, naslucujem da ce se utvrditi da smo bili nepravedno optuzeni.

Moja kazna je proslavila punoletstvo i vreme joj je da se osamostali.

Poznato je da smo mi nacija koja neguje bolestan kult dozivotnog zivljenja sa roditeljima.

Ne bas svi, ima i izuzetaka, ali nekako , mamina supa uvek najbolja.

Mislim se, zagledana u slike koje promicu na TV sta sve stane u osamnaest godina.

Pa stane sve - do mature.

Znaci jedno detinjstvo, jedan pubertet i jedan pocetak mladosti.

U nasoj zemlji ima dosta mladih koji nikad, ali nikad nisu izvadili pasos.

I razumem ih,sta ce ti jos jedna tanka svescica u fiJoci koju ne mozes  upotrebiti?!

Sta jos stane u 18 godina, ako iz zapocnes recimo u osamnaestoj, pa do trideset i seste?

Fakultet, jedan do dva braka, bar po jedno dete, zamah u karijeri kad udaras temelje svojoj smirenoj starosti.

Pa sad, kako je koga zapala ova robija...

Najgore su prosli oni sto su nekad bili na slobodi, pa ih, na pravdi Boga strpali u zatvor.

Oni se secaju vikenda u Trstu, putovanja s rancem kroz Evropu, odlazaka kod rodbine u Ameriku, Ameriku, zemlju veliku,  secaju se i stoje iza resetaka.

I tako 18 godina!

Ovi sto nisu upamtili slobodu, nego su se rodili u zatvoru, njima jos nekako dodje i normalno to sto nemaju pasos.

A i klepali ih hormoni i muka kako da namaknu pare za najnoviji model Air Max patika, kad jedna ta patika kosta kao cetvrtina caletove plate.

Postoji i ona mala, vrrrrlo mala kategorija koja nikad nije ni osetila ovu robiju.

Ko i u svakom zatvoru, najveca lopina uvek dobija neke pakete ispod ruke, pusi najbolje pljuge i moze da iseta iz buvare bez veceg napora,  ima sitne, a i krupne privilegije i jos joj se ostatak ekipe klanja.

I eto, sad smo se svi ove ponoci izjednacili i dobili mur na tur da mozemo taj isti tur da vucemo po belom svetu kako nam padne na pamet.

Nije da se ne radujem sto vise necu morati da visim u redu za vizu i da popunjavam formular u kome je nekako  uvek smesteno pitanje "Navedite precizan boroj  vasih eritrocita -  podatak ne sme biti stariji od 12 sati".

Nije da se ne radujem da cu da izbegnem  kozu  koja je "strani" placenik u nekoj ambasadi, a sitna dusa po vokaciji odredjenoj sopstevenom geografskom sirinom na kojoj dela, da me prezrivo pogleda kroz onu rupicu od saltera i kaze: " Niste sve popunili ", a onda nadobudno i bespotrebno  doda "Pa valjda ste toliko pismeni".

Ma pismena sam ja, sestro, nemas brigu, nego mi rad nogu bio spor u odnosu na tvoj.

Gde si ti to i kojom brzinom  razmakla stvarno me ne interesuje, al' ti to ne daje za pravo da glumis inkarnaciju Mesije! Mada mozes da probas, od tebe se to ocekuje.

Mora sitna dusa da podvuce razliku izmedju nje s one strane stakla i mene s ove strane stakla.

Secam se  svog povlacenja po jednoj stranoj ambasadi 2001 godine.

Pozvana sam u posetu od strane jednog naseg tadasnjeg diplomate, koji je poslao za mene garanciju ambasadoru te zemlje u Beograd.

Tog casa ja:

1. nemam posao ( bar ne upisan u radnu knjizicu)

2. imam crveni pasos, kome rok istice za 2 meseca

Verovatnoca da dobijem vizu za tu zemlju je manja nego da me pukne neki zalutali asteroid.

I stanem ja u red, sacekam da dodjem na salter, pruzim gospodjici svoju dokumentaciju, mirno, ona prebrka bezvoljno po njoj i baci mi je nazad sa pakosnim izrazom i obrati mi se glasom zapovednika konc logora :

- Vama nista od prilozene dokumentacije nije validno, a nemate ni pozivno pismo.

Ja smireno i tiho kazem:

- Sigurni ste u to?

- Ne budite bezobrazni i vratite se kad dobijete pozivno pismo.

- Moje pozivno pismo je kod vas.

Koza me gleda, gricne svoj crveni, dugacki nokat, pljucne visak , pa zlobno kaze:

- Sigurna sam!

Na to ja i dalje nestvarno mirnim glasom kazem:

-Ako biste bili ljubazni da prosetate do stola "vaseg" ambasadora , nacicete moje pozivno pismo na njemu. Stiglo je iz naseg konzulata. Ukoliko vas mrzi da to uradite, budite ljubazni i najavite me kod ambasadora, rado cu ga podici sama, da vas ne deranziram.

Bilo je zalosno gledati njenu transformaciju.

Za minut je izgledala kao balon od helijuma koji si naduvao u oktobru, a sad je januar. 

Kako god, sad vise ne moramo da strahujemo ni od njihovih, ni od nasih ( mada su me nasi uvek vise plasili).

Sad slobodno mozemo da turimo nasu biometriju u dzep i odemo.

Jos nekako ne mogu da se radujem.

Za trideseti rodjendan sam htela da budem u Becu.

Za cetrdeseti u Rimu.

Oba rodjendana su prosla. Zauvek!

Ovaj koji ide, 44. cu, kako za sad stoje stvari proslaviti na Gran Canarima. Karta mi je u dzepu.

Nije to lose, ali  kad krenem da se sabiram, nesto mi je onaj vatromet u ponoc bio malko kiselkast.

Kao kiselo grozdje!

A mozda su kruske zrele, samo sam ja pala pre vremena!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pa bas dugo nisam...

bebili | 17 Decembar, 2009 01:40

Eto, dodjes u neke godine kad cesce odlazis na pijacu i da ti mere pritisak, umesto u kafanu.

A nije da ne volim.

I nije da ne umem. 

I namirisu me muzikanti.

Ako nas za stolom sedi desetak, nekako o'ma se zalepe iza mene. Pojma nemam zasto.

Skoro mi jedan prijatelj pomenu  u nekom kontekstu plavu suknju, kao neukusan modni detalj, a meni sasvim druga asocijacija pade na um.

 

Ih, sto su to bili lepi provodi...

Secam se jedne julske subote, bas davno bilo, da se ne brukam sad sa decenijskim retroaktivnostima.

Al cika Pera Varenika jos bio ziv. I nasmejan, a bo'me i deb'o!

I gostoljubiv kako vec umeju Lale da budu.

Tamo se stize oko podne, ako si pametan i imas kakvu takvu kilometrazu po kafanama da procenis da je ova u koju ides ta zvana "Tacno u podne". 

Stignes ti, a odmah za tobom stize zaladjena dudovaca. Bilo bi nepristojno da naglasavam da je domaca.

A jos nepristojnije da pominjem da je odlicna.

A kafance  "Na kraju sveta" opravdava svoje ime.

Bude tu i camac, pa ti sasijes dudovacu i masis se za vesla.

Ako imas srece, camdzija ti nabere lokvanje, a ja sam nekako imala tih godina i malko srece.

Jos negde cuvam taj presovan lokvanj.

Nije to bio legalan lokvanj, pa sam ga u povratku kuci krisom prosvercovala u tasni.Usunjala se u kuci, da ne probudim ove legalne ;)

Ali nije to tema, osim da naglasim da su sve nelegalne stvari prilicno pamtljive.

I kaznjive, na ovaj ili onaj nacin.

To sam znala i onomad, a nisam zaboravila ni do sad.

Posto sam u to doba bila solidan vozac, kako na drumu, tako i u zivotu, nikad mi mrsko nije bilo da platim svoje pogreske. A i zadovoljstva.

Narocito ako sam znala jos na startu da su pogreske- samo pogreske i nista vise.

A zadovoljstva - sve! 

Ne mari - ne zalim. :) 

Dapace, merak nekad nema cenu. U stvari, merak nikad nema cenu!

Nema kod gos'n Pere Varenike stuje, a i najmanja prostorija u koju se navraca s vremena na vreme uglavnom je od dasaka.

Ne znam kako je sad, nema tamo gos'n Pere odavno, a nema ni mene.

I onda, negde taman kad se primaknes opet obali , potseti te Pera da bi mogli pokusati i riblju corbu.

Nije da ga hvalim, ali i Beclije su mu za istu dodelile nagradu 1986.

A onda se pojave cigosi, oni pravi, a tebe vec drmnuo koktel dudo-vanj ( specijalna vrsta opojene droge sa dve ubistvene komponente: dudovaca + lokvanj), pa ti lepo.

Bas ti lepo. 

Negde oko ponoci, kad je vreme da se vracas odakle si dosao ( ako cemo da cepidlacimo - nisi ni trebao da dolazis,  tako kaze zakon) , gos'n Pera ti uturi u ruke vizit kartu sa licnom posvetom ( treba uramiti pod stare dane tako nesto) , cvrčci terciraju, a ovi glavni  garavi svirci sa srebrnim zubom  te kulturno  isprate do kola pa recimo, uz neku kao ona Zvonkova...

Tako potrosis jedan dan zivota... odes...i vratis se.

I onda komotno mozes da kazes da si bio na kraju sveta.

I nije tamo lose!

Samo sto sve to pije vodu u prvoj polovini zivota, tad mu je vreme.

Mislim...kraju sveta ;)

Udvaranje - arhaicna privilegija ljudi sa stilom

bebili | 13 Decembar, 2009 14:04

Zale  mi se povremeno oni koji su singl na svoje stanje.

Naravno da se zale, kad je uginuo pojam udvaranja.

Zavodjenje je pojam koji se koristi redje od atomske bombe.

 

Sve je postalo  na sat i na hvat. 

Sve se dogodi za dan ili dva i potpuno je logicno da za dan-dva i propadne. Toliko se i zali "slucaj" -dan-dva...

Udvaranje - sta je to?

 

Ove danasnje generacije za udvaranje misle da je cist gubitak vremena, nemaju cak ni najblazu predstavu ili bar maglovitu sliku kako to ume da bude dobro.

Prvo, mobilni telefoni su pokvarili svaku vrstu zadovoljstva u cekanju kod kuce da nam se javi taj neko ciji glas zelimo da cujemo.

Drugo, pogled uhvacen nasumice i onaj sekund koji je tom pogledu dodao i poskakivanje negde oko solarnog pleksusa -  danas je nezamisliv. 

Trece, "slucajan" dodir u prolazu za koji ti, ipak, nekako znas da nije bio bas toliko slucajan, koliko se vlasnik dodira potrudio da izgleda - danas deluje toliko apstraktno  nekim generacijama koje se srecu i vode ljubav i sve to urade  za sat vremena.

Instant cup of love! Fuuuuj!!!

Ne volim nista sto je instant. Volim da se neizvesnost drhtaja razvuce.

Nezamenjiv osecaj!

To je ono kad znas da ima uzajamnosti u emociji i u  pocetnom titraju , ali odlazes zbivanje.

Lepo ti je i tako, da ustanes ujutro i da pomislis na tamo negde nekog.

Ceo ti dan bude magnifico! :)

Znas da je sve tu, da ce se dogoditi, ali eto tako...cekas jos malo...

Malo po malo, udvaranje i zavodjenje su postale kategorije non grata

Danas, muskarci vise nemaju potrebu  da  zavode, zene ne zele da budu zavedene.

Nekad slatka igra izmedju dvoje se pretvorila u prostu i jednostavnu kalkulaciju  "ona hoce,a on ima".

Zavodjenje vise ne postoji , a ako se i pomene, to se uradi sa impozantnom kolicinom podsmeha.

Nema se vremena za takve gluposti od jurnjave za pametnim, velikim situacijama.

U ovom vremenu koje komotno moze da se zove i "daj jos", zaboravili smo na " nemam vise".

Nikom ni na pamet ne pada da gubi vreme na "besmislene" rabote koje ne donose profit.

Ko ima vremena sad da gubi vreme?

Sve je na tacni "daj- dam".

Sutradan, vise se ne pamti ni ime, a kamoli nesto drugo.

Nasumicni susreti dve koze, ali ne i dve energije. 

Znate onaj osecaj kad vam se med razlije po srcu i kad se nasmesite toliko malo da taj osmeh primeti samo onaj koji ga je u vama i izazvao?

Secate li se vremena kad su vam malko drhtale ruke i kad ste zamuckivali ili se ponasali do iznemoglosti glupo ubedjeni da vam na celu pise sta osecate?

Kad prodazite negde namerno, jer je mogucnost da nekog tu sretnete veca?

Ili vam se iz kola ucini poznat korak, gest?  Pa se razocarete, jer nije.

Kad igrate s nekim "pupak na pupak" i pokusavate da osetite miris koze, jer nista drugo o njemu ne znate?

Ne, a?

E pa, sta da vam kazem...

Ako vec ne ucestvujete u tome, bar upamtite da postoji.

Ako ni ne upamtite - vreme je da podvucete crtu u svom zivotu.

 

 

 

Ovom ulicom vise necu da prolazim...

bebili | 09 Decembar, 2009 12:53

 

Ma uopste nisam trebala taj dan da se zateknem tamo!

Jednom kad odes iz svog kraja u kom si odrastao, treba da ga zaobilazis u sirokom luku.

U protivnom moze da ti se desi da ne vidis uglancano staklo, satkano od uspomena i da se zaletis...

I sta onda?! Razvalis nos i skoci ti cvoruga na celu. Gledajte mene...Vidite?

Znaci, dosla sam do, za mene "granicne zone", coska Kralje Petra i Zmaja od Nocaja.Dotle je za mene bezbedno, a odatle... uvek se  upropastim.

Ima tu jedan frizer Kole, kod kog se , eto, sisam vec skoro 30 godina.

Takva sam vam ja, sve ti stane u onu narodnu " sto dika svikla".

Nije da hvalim coveka, ali za mene ( a nisam jedina) drugi ne postoji.

Nisam mu bas bila verna sve ove godine, desavalo se da ga tu i tamo prevarim sa nekim drugim. Ali jedan je "Kole"...i uvek mu se vratim.

Ajd' sto za taj period kad ga varam, hodam sa uzasnom frizurom na glavi,nego sto kad mu se vratim, on sa jos sa vrata pomirljivo kaze:

- Opet si me malo varala?

Onda me on i njegova zena smeste u  udobnu stolicu i srede haos na mojoj glavi. Takav je Kole, oprasta. Moze mu se kad je najbolji u gradu.

Dakle, odoh taj dan do  granicne zone i uopste ne znam sta mi bi, umesto da udjem kod "Koleta", ja ispustim busolu i krenem desno.

Niz moju Jaliju...

Pa znam da mi nije trebalo, ali sta cu sad!

Kotrljam se tako do coska, kao list na vetru i dodjem do "mog" coska.

Zaustavim se, al kukavicki ne podizem pogled.

A znam, gore , na trecem spratu sigurno gori svetlo. Srce mi poskoci, naivno i decje. A onda splasnem. ..

I iza tog prozora sede sad neki drugi ljudi, a ne mi.

Gore vise nema nista od nas, u tom stanu sad mirisu neki dsrugi kolaci, dise se drugacije, misli se drugacije, tka se neka zivotna prica u kojoj mi nisamo cak ni statisti, a kamoli glavni glumci, pevaju se neke druge pesme...

A meni tog casa pada na pamet ova:



I pada mi na pamet moj drug iz pelena Nebojsa, koji ce mozda i jedini razumeti ovu danasnju pricu, pa je njemu i posvecujem.

Prozivis tako cetvrt veka i jace negde, prohodas i progovoris u istoj ulici, dobijes prvog keca i prve batine, zapalis prvu cigaretu, poljubis se u nekom ulazu prvi put, kad te majka nalupa resis da pobegnes od kuce, al' dobacis do najbolje drugarice ulicu nize, pa se predvece vratis dok ne primete da si "pobegao".

A kad pocnes da kupujes cigarete, normalno da ih u kucu ne unosis, nego ostavis na postanskim sanducicima.Posle ti to nadje otac, donese u kucu, stavi na sto, zovne te iz sobe, naruci majci kafu, izvuce jedan cigar iz tvoje kutije, pripali, pa onda, ko gospodin covek - ponudi i tebe.

I ceka kako ces da reagujes! 

Prvi put sednes na motor Babeta, svake godine ti majka u isto vreme spremi tortu, da, da, bas tu, koju ti najvise volis za rodjendan. Sta god da ti se dogadja, znas da imas svoj azil, svoje mesto pod suncem i nekog ko ce za tebe da pogine. 

I to bude samo dok si u tvoj , svojoj kuci. Posle napravis neke nove domove, ali kao taj - nije ni jedan. 

Krene mi tako misao, naslonim se na jedno drvo i gledam ka Kalemegdanu, tamo negde na pocetku ove ulice.

Tamo sam sa tri godine tako zviznula da mi je napukla nosna kost, a moj me otac trceci odneo u obliznji dom zdravlja u Siminoj, sav upanicen, ne toliko zbog mog nosa, nego zbog toga sto ce moja majka da ga udavi kad dodjemo kuci. 

Pa mi pogled padne na dzamiju, jednu i jedinu preteklu iz onih doba. Kad je moja majka prvi put dosla u nas stan i prenocila, ustala je ujutro sva otecena od nespavanja i pitala mog oca:

- Ti mislis da ja mogu da se naviknem na ove jutranje molitve sa dzamije? Jesi li ti normalan?!

Navikla se brze nego sto je mislila. Posle nije ni zapazala. To ti je sa svim zvucima iz kraja. 

Glednem dole ka Dusanovoj. Cuje se ono blink-blink...tramvaj se cuje, bas kao i onda.

Ih...koliko sam puta prosla tuda, a u Jovanovoj na cosku bio jedan od prvih kafica otovrenih u gradu - "Arkade", gde su se skupljali lokalni...pa...ajd sad..."drugari".

Bilo to neko  casno vreme, nema sanse da ti neko tad dobaci neku prostotu, pa taman da je to jutro izasao s robije ( a mnogi i jesu ) ,nego te jos pita da li ti treba pratnja do kuce. 

A kad se vracamo iz gimnazije, nas par se uvek vracalo zajedno, pa kako ko dodje do svoje kuce,mahne i zamakne, a grupica se polagacke osipa.

Secam se, njih troje zivelo u Strahinica Bana.

A na cosku Strahinica Bana i Kralja Petra bila stolarska radionica gde sam uzimala piljevinu  za svog kucnog ljubimca. Dodjem ispred radionice, kucnem, cika stolar otvori i namocasto kaze:

- Udi! KAd ce taj tvoj hrcak vise da ugine? 

To kaze, a u kesu mi trpa suske i piljevinu.

- Evo ti posteljina za tvoju zivotinju. A sad me pusti da radim!

A kad nam dodju mamine prijateljice, otac bude glavni dzek, pa se spustimo do kafane "Mars na Drinu" (sad je to, po mojim poslednnjim saznanjima jedna od pet 'iljda kladionica u Beogradu, kreativno, nema sta!) .

Tamo se glavni dzek iskaze i vise nego sto treba, pa nam upropasti kucni budzet za tu nedelju,a majka samo seva ocima. Odatle se presetamo do Skadarlije, pa se nastavi u " Tri sesira".

Tu se kucni budzet dokrajci. I vise niko ne seva ocima.

Podjemo na more,  voz "Dioklecijan" polazio sa prvog perona  u 20 h i 20 minuta, moja predostrozna majka, kao i sve majke tog doba, natanta nas da krenemo na zeleznicku stanicu vec u 18h, sa sve komentarom "nikad ne znas kad ce tramvaj da se pokvari".

Zalud razumnih dobacivanja moga oca da postoji i taksi za hitan slucaj, da dvojka ide redovno i da do tamo taman da je guramo ne treba vise od pola sta.

Jok! Dzaba!

Ne popusta majka i sve nas izguruje iz hodnika dok vrsi poslednju proveru da je sve zatvoreno i pogaseno po stanu. Izlazi i tiho gundja mom  sirotom ocu:

- Neka te sad, kad mi nisi dozvolio da polazem voznju i kad si vratio uplatu za kola. Eto ti sad, gospodine, pa se vuci po prevozu, umesto da idemo k'o ljudi kolima na more. 

Moj dobri, ali prilicno sujetni otac, sertifikovani srbijanac po manifestaciji autoriteta, antitalenat za voznju, fakat je  prigovorio mojoj majci da nece da mu se smeje cela ulica sto ga  zena vozi, a da on nema polozen vozacki.

Na to je moja , takodje, sujetna majka pustila da joj proradi ona cetrvrtina svajdalacki nastrojenih italijanskih gena i nepromisljeno otisla da otkaze svoje casove voznje.

I uplacen auto!

Slatke su bile te svadjice izmedju njih. A ne pamtim da sam ih ikad cula da se ozbiljnije posvadjaju. Mozda i jesu, ali nije bilo za moje usi.

I dak ja tako stojim na tom "mom"  cosku, gledam parking ispred zgrade nacrckan, nemas gde iglu da spustis, a kao da je juce bilo kad sam kupila svoju prvu od tri Bube i ponosno je parkirala tacno ispod svoje terase...pa malo malo, ja na terasu i gledam da li je tu. 

A ispred zgrade bila samousluga, znate onu sto ima u njoj svega na 6 kvm, prodavacica uvek zakidala, al' smo joj prastali, da se ne zameramo sa komsilukom.

U to vreme se kralo nekako manje, ili se meni tako cini, pa kad uvatis da neko krade, jos tako na sitno, prosto ti dodje ispod casti da ga opominjes.

Samo par metara nize vidim parfimeriju "Sava".

Au, jos je tu!

Znate ono , parfemi na tocenje i one najgore nijanse karmina, koje kad namazes izgledas kao da si pred infraktom. A karmini skroz mat!

U parfimeriji gazda sa stucovanim brkovima da se na njih poseces, u belom mantilcicu ceka musterije.

Svaka mu cast, ne dade svoju radnju pod najam nego gura  nekako, a ko mu kupuje sad - sam Bog zna. 

Pa cak i tad, ja sam kupovala karmin marke Samanta br 5, ali mi je bilo milo da neko sam proizvodi kozmetiku. I uvek sam se javljala cika Savi. 

Mislim se da je pitanje minuta, a ne dana kad ce i parfimerja "Sava" da kapitulira i pretvori se u piceriju,petnaestu u tom kraju. K'o kocije u bundevu oko ponoci!

I dalje ne dizem pogled prema "svojoj " terasi, nego pogledam udesno...

Preskoci mi pogled Vukov i Dositejev muzej i Muzej pozorisne umetnosti , pa se zakaci  na skolsko dvoriste. 

Igraju se neka deca dole, a ni ne slute  ko je bila Madame Vaja.

A Madame Vaja nam zagorcala zivot sa svim svojim francuskim recenicama koje smo morali da znamo nepogresivo.

Tad sam mislila da na hijerarhijskoj lestvici Madame Vaja stoji odmah iza Hitlera, Napoleona i Henrija VIII, ako cak i ne dele neko mesto!

I na kraju...skupim svoj kovitlac misli i malko hrabrosti, pa nekako podignem pogled ko tom trecem spratu.

A gore ........ugasena svetla, nema nikog.

Nekako bi mi bilo lakse da sam videla nove stanare kako se baskare u mojoj sobi !

Ovako sam imala utisak da je sva radost mog detinjstva i mladosti ostala u tom mraku, okacenom  na okna mog bivseg stana.

Kad smo se iseljavali odatle, secam se da sam celu noc plakala kao da mi je neko umro. 

Otac je izasao prvi iz stana i dao mi kljuc u ruke. Promrmljao samo: - Ti zakljucaj!

I pobegao niz stepeniste.

Ja sam se jos jednom prosetala po ispraznjenom stanu, koraci su odzvanjali kao u zatvorskom hodniku. U tom stanu nije vise bilo niceg sto smo bili - mi!

Ostao je samo jedan stari, zidni sat koji se cuo o mojoj glavi. Njega nismo hteli da ponesemo.

Sve je izgledalo prazno, zavrseno i znala sam vec tad - nikad vise onih dana.

Bice drugih, mozda i boljih i bogatijih i radosnijih, ali onih nasih vise nikad! 

Tu , dok sam gledala lica podignutog na gore u crne prozore moje mladosti , shvatih da je pocela kisa.

Verujte mi, kisa. 

Malo sam pustila da pada po mojim obrazima, da ljudi lepo vide da se nisam rasplakala, nego da je to kisa.

Ali taj dan sam resila...ovom ulicom vise necu da prolazim....i u sumrake vise necu da dolazim...

Bar neko vreme....

Nedelja nasa nasušna

bebili | 06 Decembar, 2009 22:45

Nedelja.Decembarska nedelja.To u Beogradu obicno znaci da je dan cmoljav, siv i turoban.

Da vidimo sta ko radi ove decembarske nedelje....

Neki pametan i organizovan svet koji ne ocajava nad takvim trivijalnostima kao sto je lose vreme odlazi u neku finu, dugacku setnju na Adu.

Neko ide u nabavku, stoji u redu i preracunava se koliko kosta "nedeljni izlazak u lov".

Neki se vracaju s pijace, neki postavljaju sto za porodican rucak.

Neko veselo preslisava svoju decu  lekciju iz istorije.

Neki su ocajni sto moraju da odu na porodican rucak kod svekrve.

Neki sede iznad kafe i sabiraju utiske iz predhodnih sest dana i cede snagu za sledecih sest.

Neki se sudare se samocom vec kod cetkice za zube.

Neki kolutaju ocima u krevetu dok ih iz susedne sobe zovu deca da se igraju.

Neki kuckaju krisom sms nekome ko od jutra pogledava na displej svog mobilnog i zamislja kako tece tamo neka porocidna idila, zamisljajuci sebe u istoj.

Neki na podu slazu pazle sa onom istom decom koja su ih nekoliko redova pre ovog dozivala da se igraju.

Neki se golicaju, neki cekaju neke na aerodromu. Neki su stavili svoju omiljenu pesmu na "repeat" i tope se, zajedno sa cokoladom koju grickaju.

Neki citaju umotani u cebe i srkucu caj. 

Neki sumnjaju, neki ne sumnjaju.

Neki se kriju od sebe i ukucana zadubljeni u ekran kompjutera. 

Neki sredjuju podrum, neki kace slike po zidovima koje na to cekaju par meseci, neki peglaju, neki sanjare, neki placu, neki se nerviraju zvog poslovicno loseg TV programa, neki treskaju vratima, neki zaneseno uce za ispit ...

Neki su dohvatili album sa starim slikama i plove po brzacima proslosti.

Neki zeljno iscekuju posetu.

Neki se ljube prvi put, neki se ljube poslednji put.

Neki se gliste po krevetu sa najmilijima i gledaju neki film na DVD-u i grickaju kokice.

A ja...

Ja ovu nedelju trosim tako sto se namrstim pogledavsi kroz prozor kad ustanem, pa se nasmesim vec spremljenoj nes kafi na stolu.

Saopstim teatralno odluku ukucanima da sam od danas na dijeti.

Muz se ubije od smeha, napravi przenice, nasecka prsutu.

Izadje na terasu da nadje neki deo alata koji mu treba za kola.

Ja za njim zatvorim vrata, stanem  s druge, toplije  strane okna  i strpljivo sacekam da napravi "onu" molecivu facu koja bi trebala da znaci "necu ti se nikad vise smejati".

Pustim ga u kucu.

Napravim pilecu supu i umesim "mantije".

Presadim cuvarkucu iz zelene u zutu saksiju.RAzmestim drugacije magnete na frizideru.

Cujem se sa prijateljicom koja je na ivici nervnog sloma.

Cujem se sa jos jednom koja se vratila iz sopinga.

Cujem se i sa trecom koja je doputovala pre pola sata iz Njujorka.

Prosetam psa.  Presvucem posteljinu i ukljucim masinu, uz obavezan komentar:

- Kao da zivim u pansionu! Aman, kad uspes ovoliko da napunis korpu sa vesom?

Prebrkam po biblioteci i izvucem knjigu.

Sednem na tepih i krenem da citam "Jevandjelje po Judi", taman se udubim,

a moj muz pusti ovo:



i kaze: - Ustaj, it's time to dance!

- Ma bezi, ne pada mi na pamet!

- Ajde dizi se, dobro je za dijetu. Ajdeeeeee...

- Ma pusti me, ludace! 

 *****************************************

I eto....ova moja nedelja prolazi sasvim zadovoljavajuce.

Cakli se na sred dnevne sobe, mirise na svez hleb, cuje se kao oni zvoncici koje okacis na terasu da zvone kad se vetar provuce izmedju njih, slozila se kao bela i bez, dve moje omiljene boje za kombinovanje.

Za avanturiste - ova moja nedelja je dosadna vise od uciteljice u penziji.

Za ove sto preziru harmonicne odnose - cista patetika.

Za namcoraste mrgude koji ne znaju zasto su takvi - ova moja nedelja je idealna da je gadjaju paradajzom.

Za mizantrope - da je gadjaju iz vazdusne puske, onako...sporta radi.

Za vecite nezadovoljnike - ovakvu nedelju bi trebalo prespavati, jer je nedovoljna po svim osnovama za njih.

Racionalisti - racionalno zakljucuju da je ovakva nedelja neracionalna.

Cinici - se cinicno smeju i pitaju sta ima u ovakvoj nedelji zanimljivo.

Ironicari -  podizu levi deo svoje tanke usne i otpuhuju kroz svoj spicasti nos...sa naznakom "da, i? " 

Kako god, meni je ova moja nedelja dobra i za sad je ne bih menjala.

Mozda bih uradila neke kozmeticke korekcije, pa je smestila na lokaciju gde u decembru sija sunce.

Ostalo - ne bih dirala. 

 

 

 

 

 

 

 

Varanje ili samozavaravanje...nije vise vazno....

bebili | 03 Decembar, 2009 02:10

Sms koji mi je danas stigao ima ukupno "kljucnih" 16 reci.

One reci pre tih 16 - bile predigra,a one posle - pljuga posle loseg seksa.

Ejjjj, 16 reci u koje staje ceo svemir!

Kad nestane ljubav- ostane postovanje!

Kad ode i to, ostane - zavaravanje okoline!

A onda, na kraju.... ostane - samozavaravanje...

Bi mi je nesto zao ....ali onako...iskreno....

Ih.... otkad sam ja tak'e njive preorala!

Al' kako da to kazem najboljoj prijateljici...ne ide...nije po bukvaru...

 

 

 

 

 

Put za pakao

bebili | 01 Decembar, 2009 00:13

Jedne zimske noci  pre ravno 20 godina na putu  ka vrhu Brezovice, u kolima u kojima je ozvucenje kostalo vise nego sama kola sam mirno sedela.

Sedela sam na mestu suvozaca i nemo gledala pahulje koje su se zaletale na sofersajbnu legendarnog i za mene do danas neprevazidjenog modela Buba 1302.

Sa tog istog ozvucenja prilicno glasno je gruvalo:

 

Slusala sam  i cutala, na trenutak umirena naglom spoznajom da je vozac pogresan, suvozac takodje, trenutak isto, ali da sam bar toga potpuno svesna, iako sam se kasnije za vozaca i udala.

Put do pakla uvek je poplocan najboljim namerama...

Urezala mi se ta noc prilicno u secanje.

Od tad mnogo je vode proteklo i razblazio mi krv, prilicno snega napadalo po kosi, zvezda se  pogasilo, sto na nebu , sto u ocima, plavetnilo nocnog neba te noci se pretvorilo u mastilo koje se brzo osusilo na papiru koji je u nasem narodu poznat po tome sto presuda da je brak okoncan pocinje sa "U ime naroda"...

I juce, dok sam se vracala autobusom za Beograd sa znatno nize i prilicno pitomije planine od Brezovice na mom MP4 je svirala ista pesma.

Road to Hell.

Nasmejla sam se u sebi i pomisila kako sam ja do tamo bila i vratila se, prilicno neostecena za nekog ko se iz pakla vratio.

Do mene je sedela moja prijateljica, snuzdena zbog raznih razloga od kojih je jedan zaista razlog sa velikim R.

Nesto kasnije, prisustvovala sam susretu dvoje ljudi koji se vise ne prepoznaju, ne osecaju, ne drhte, koji su odavno na razlicitim frekvencijama i ...vratio mi se onaj tupi osecaj od pre dve decenije...osecaj da je sve pogresno i da su putevi za pakao razlicite duzine, ali istog ukusa, mirisa i boje.

Dvoje ljudi koji su u negaciji svoje  trenutne promasenosti i nedostatka ljubavi,dvoje ljudi koji bi trebali da su jedno drugom blizi od svih ostalih koji ih okruzuju. Dvoje koje sede jedno do drugog i gledaju se sa bolesne udaljenosti i ja koja sedim iza njih u kolima.

U ovim njihovim  kolima koja su me vracala sa autobuske stanice kuci visili su nevidljivi smetovi sitnog snega zvanog "pršić" izmedju njih dvoje  i na zalost, pitanje je trenutka kada  ce se taj pršić  pretvoriti u opasnu lavinu.

Ja to znam, znaju i njih dvoje.

A  onda...onda ce sve to da postane road to hell...

A uvek pocne ovako:

Ne znam kako se to desi...ali se desi nekako da od Sade i "Paradise" dodjes na kraju do "Road to hell "...

Gde se to zapne izmedju kuhinje, dnevne, radne i spavace sobe, o koji se to stepenik spotaknemo i oderemo kolena i srca?

U kom trenutku reci ljubavi predju u govor mrznje pun prezrenja? 

Kada to servisi za rucavanje i svilene posteljine postanu vazniji od slucajnog ponocnog valcera u  hodniku na putu do kupatila?

Kako se desi da radost zbog zajednickog budjenja zameni zajedljivost u dijalozima iznad mlake supe po kojoj se dave rezanci?

Ne znam, samo znam da sve na kraju postane road to hell :(

Bila, vratila se.

Znam sta pricam.

 

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb