Bebili

Od mrznje do mrznje i nazad...

bebili | 20 Avgust, 2010 23:54

I tako...ona moja prica "Put za pakao" sa mog bloga iz novembra ovih je dana dobila epilog...

Ona je uspela da svog princa svojim zakeranjem pretvori u zapca...

Zabac je jedne veceri progovorio i saopstio da ce da trazi drugu princezu za koju se nada da ce umeti da odcuti kad treba, da zagrli kad treba i da bude bar malo zahvalna za ono sto je on spreman da pruzi.

I tako je poceo finalni okrsaj!

Promatram i ne umem da pomognem, a gledam kako mi najbolja prijateljica prolazi licni pakao i ne dozvoljava da joj iko pridje ni sa vedricom vode i pokusa da smanji vatru prevrelih frustracija u jeku.

Njene prevrele frustracije nemaju bas mnogo veze sa ovim razvodom,ni sa ljubavlju...onom bezrezervnom, pogotovo... vise imaju veze sa njom, takvom kakva jeste.

Ona je od one vrste zena koje ne samo da se ne uce na tudjim greskama, ona se ne uci ni na svojim i to je konstanta.

Ima li ista mucnije od razvoda u akutnoj fazi?

Prisecam se svog i nesto se ne secam da je izgledalo ovako...tacnije, mogu krvlju da potpisem da nije...

Gotovo je, maske su pale, svi obizri su se otanjili kao farmerke na kolenima posle dugog nosenja.

Pocinje se sa sitnim, jetkim primedbama , a zavrsava se sa topovskom djuladi ravno u srce i bankovni racun.

Potezu se sve slabosti onog drugog, izrecene u nekim neznim trenucima, kao najsvetija priznanja, i bacaju se ka novostecenom neprijatelju, kao bumerang.

A zna se kako se bumerang krece kroz prostor...

Emotivne ucene prste na sve strane, kao kisa iz prekinutog oluka.

Pasivna agresija se proliva na vedrice. Samari vise u vazduhu i s kranjim naporom se vezuju za ogradu zdravog razuma, ako ga je ostalo u tragovima.

Zapocinje se ritual mentalne torture: volim-mrzim-volim-mrzim-mrzim-mrzim-mrzim

Uzdam u njegovu razloznost taman onoliko koliko se ne uzdam u njenu.

Od mene se trazi da izaberem stranu u ratu. S indignacijom odbijam da to uradim, jer imam solidan IQ i umem da selektujem ono sto mi se servira kao "apsolutna" istina.

U medjuvremenu , moje reci, izgovorene nekad u nekim prilikama, kad zene caskaju neobavezno, sad su izvrnute na hiljadu nacina i njima se manipulise u licnom obracunu "lepo mi je rekla moja prijateljica da treba da te ostavim"..."moje prijateljice su sve ovo vec odavno predvidele"...

Naravno , jos se nije osusila prva papirnata maramica od kad je odluka donesena, vec se poteze advokatska argumentacija i pravi se popis deobe imovine...

Ne gubi se vreme, iako je toliko vremena uludo izgubljeno u toj prici...

A sad..red tuge, red kalkulacije.

Pragmaticnost pre svega!

Izboriti se za svaki pedalj, po cenu toga da se danima i nedeljama (ne)srecu u istom prostoru i vredjaju, sto pogledima, sto recima...auh, kakva borba!

Podeliti novce, posteljinu i case.

Slike, diskove, tepihe, stoljnjake, pozlacene escajge...

Dovesti protivnika do belog usijanja, pa ko prezivi i ne eksplodira - nosi sve.

Bingo!

Moj auto, tvoja terasa, moja mikrotalasna, ti uzmi muzicki stub.

Kad sam probala da je na nezno "navigam" ka pravom izlazu i skrenem paznju da ne moraju da se bas valjaju po blatu, ozbiljni su ljudi, intelektualci, gladni nisu, bosi i goli nisu...i nikad to nece ni biti....... kad sam , greskom , pomenula da postoji i elegantan razvod...popila sam klasican nokaut.

U redu je, devojcice, znam da nisi kadra ni suknju nositi sa istom eleganicjom sa kojom to neki drugi umeju, a kamoli razvod!

Ne moras ujesti bas svaku ruku koja je probala da ti pomogne.

Do juce ste se lepo lagali i verovali slepo u tu laz....ok...neki malo duze...

I na kraju, zabac resio da bude ono dete s kraja price o carevom novom ruhu...i mogu da kazem da mu kapu skidam na hrabrosti.

A carica je sad smrtno uvredjena.

I kaze: - Ja njega volim.

Usudih se da kazem naglas:

-Ne, ne volis ti njega, ti volis sliku koju s njim mozes da napravis, da ga udenes u tvoj suvi kolaz zivota, kao parce 'artije s kojom mozes zamahati tamo nekima.

Ne mali broj puta sam prisustvovala njenom "voljenju" njega.

Kad su se upoznali i kad su izasli prvi put, ja sam pitala naivno : "Kakav je?"

Dobila sam odgovor koji je opisao ko je on u tehnickom smislu: "Lekar, ima stan, radi na toj i toj klinici!"

Ja umem da ucutim , za razliku od nje, pa nisam ponovila pitanje "Kakav je"...

I na zalost, ona ni posle cele decenije ne moze da mi da odgovor na to pitanje sve i da ga ponovim...

Kad prodje ova akutna faza, i smire se strasti, a jesenje kise speru ovo blato i mulj kojim se sad pune njihovi dani, ovaj ce razvod biti Bozji blagoslov.

Zar se sve to ne moze malo sofisticiranije, neznije?

Zasto ljudi pokazu do kraja svoja prava lica kad su saterani u coskove?

Zar moramo bas sve uciniti da se do kraja ogadimo onome ko je trebao da nam bude najbolji prijatelj za ceo zivot?

Za Boga miloga, zar nije lakse dovesti nekog u poziciju da mu okrenes i drugi obraz, ako te udari jednom?

Zar ne znate da ce samar boleti kratko, a ruka koja ga je zadala moze i da otpadne?

O, ljudi...o zene...mora li sve to bas tako?

Klupica carobnica

bebili | 02 Avgust, 2010 22:57

Svake godine u julu, dodje nasa prijateljica Milica iz Amerike u svoj rodni Beograd.

I nas cetri se nadjemo u gradu.

To je tradicija, a tradicija se ne prekida!

Da se vidimo, ispricamo i ne pogubimo nase dragocenosti davnih dana.

Pricamo o tome sta nam se dogadja, i nikad pominjemo zvezdu padalicu i jednu klupicu...

Sad vec nestvarno daleke 1988 godine smo se sedele na jednoj klupi, na nasem devojackom letovanju u Podgori.

Noc je bila zvezdana, more mirno, ponoc je prosla i ni jedna od nas tog leta nije izgubila svoju cipelicu.

A sve i da jeste, nijedna se ne bi mogla pohvaliti nekim princom, koji u zasedi ceka da je nadje. Ni cipelicu, ni nas.

Nesvrsena studentkinja medicine, komada 2, fitofarmacije komada 1, i jedna buduca violoncelistkinja komada 1 su sedele mirno na klupi i cutale.

Sve je bilo kao u decjoj prici koju bake citaju pred spavanje nemirnoj deci.

Cvrčci su se nesto zucno raspravljali u obliznjem zbunu, neki talasici su se nesmotreno zaletali na sljunak plaze sa nejasnim ciljem.

Jedna zvezda padalica je zaparala nebo. Sve cetri smo je videle.

Pomislih da predlozim:

-Hajde brzo da pomislimo po zelju!

A onda je buduca viloncelistkinja prekinula tisinu i izgovorila:

- Hajde da upamtimo ovo vece i ovu klupicu. Zamislite gde cemo biti za 20 godina i sta ce nam se sve dogadjati? Mozda sa ove klupice poletimo toliko visoko da mozemo da dotaknemo zvezde.

Ona buduca lekarka, nas glas razuma tih godina (i mnogih sledecih koje su nas podmuklo cekale na zicer) je zakljucila:

- Ne mozes stici do zvezda odavde. Zapravo, ne mozes stici do zvezda ni sa jedne polazne tacke. Zvezde su iluzija, to su vec mrtve planete, ciji sjaj samo magli stvari i daje zabludu da su jos zive.

Ja sam cutala, sto je bila retkost, i onda , i sad.

A viloloncelistkinja je dodala:

- Ali ako je ova klupica carobna i ako napravi magiju - mozda ipak...te zvezde...

I nekako uglas, sve cetri smo rekle:

- Znaci , ovo je klupica Čarobnica!

Sa te klupice Čarobnice smo ustale te godine i posle da trazimo zvezdu padalicu.

Samo zbog zelje, verujte mi!

Silno smo se namorile u tim trazenjima.

Na nasim diplomama koje smo stekle uskoro stajali su samo suvoparni potpisi raznih dekana da te diplome sad pripadaju nama.

Nigde zvezdice, cak ni u nagovestaju.

Na izvodima koje smo dobile od raznih maticara, stajali su suvoparni potpisi, takodje bez zvezdica.

Tu i tamo se pojavila po neka zvezdica u ocima tek rodjene dece koju su neke od nas radjale, ali iscrpljenost od decjeg placa i pelena onemogucavala je da se gleda u te zvezdice, a kad su prestale pelene i nocni podoji, vise nam nije ni bilo do zvezdica.

Na svim letovanjima koja smo imale posle ovog, zvezde su bivale sve dalje od nas.

Ove lekarke su se vracale umorne sa svojih dezurstava, toliko umorne da su gledale u zemlju, a ne ka nebu, te su sve padalice propustile od premora.

Fitofarmaceutkinja je pohranila svoju diplomu u najudaljeniji kraj svog ormana i prihvatila se kuhinje iz koje su ponekad izlazili keksici u obliku zvezdica, posutih prah secerom, ali te zvezdice su se u roku od dva dana topile u ustima njenih ukucana, a ona sama, nikad nije stizala da pozeli svoju licnu zelju.

Violoncelistkinja je zapakovala svoje violoncelo, 4 avionske karte, dvoje dece, muza i otisla do Amerike , sa nadom da ce tamo pronaci svoju zvezdu padalicu.

Tu i tamo, svaka od nas bi sela, sama, povremeno na neku klupu, da omori i sabere rasute misli.

Pocele su da nas pristizu dijagnoze...razne...reume, artritisi, poviseni ocni pritisci, srcani poremecaji, pa cak i one bolesti cije ime ne volis ni da izgovoris...a i na dijagnozama samo stoje pecati lekara i nema zvezde.

I tako....ovog avgusta, 4 ziteljke klupice Čarobnice sede u poslasticarnici "Kod spomenika" izmedju Narodnog pozorista i Narodnog muzeja.

Svaka bi mogla da postavi sopstvenu dramu u tom pozoristu i da se posle aplauza spokojno preseli u muzej.

Sedimo tako okupljene iznad nekih zamamnih kolaca i kafe i...razmenjujemo nacine trazenja zvezde padalice na koju smo potrosile vise od pola zivota...

Za stolom su pljustale suve cinjenice i olovo od zivota.

Papiri sa dijagnozama, brakorazvodnim parnicama,neke osmrtnice koje smo bile prinudjene da napisemo, jer na nas cetri ostalo - svega cetri ziva roditelja, neotplaceni krediti, nedobijene radne dozvole...

Onda violoncelistkinja pukne recenicu:

- Znate, ja misilim da sam blagoslovena. Posle one operacije i zracenja od pre par godina, sigurna sam da sam blagoslovena...jer sam sve to prezivela i sedim opet, ovde, sa vas tri i smejem se.

I odjednom, sve cetri pogledamo u nebo. Ni jedne zvezde nema.

Lagano ustajemo i sporo koracamo ka kolima koja su parkirana na meridijanu gde se gornji Dorcol naljutio na Donji dorcol, pa su se zauvek razgranicili i sad se samo povremeno pogledaju, kao dva nerazdvojna prijatelja.

Cetiri zene srednjih godina kojima se dobro raspolozenje vratilo ovaj put -zauvek , pre nego sto ce uci u auto, se znacajno pogledaju i bezglasno izgovaraju:

- Do sledece godine - u isto vreme!

Mozda je neka zvezda padalica negde i zaparala nebo u tom trenutku.

Mi je nismo videle.

Iskreno, nije nam vise ni potrebna.

Znamo da smo ipak, nekako, sa one klupice Čarobnice uspele da dodjemo do nasih zvezda.

Onih u koje violoncelistkinja nije prestala da veruje sve ove godine.

Do sledece godine - u isto vreme!

..........Now I think I know
What you tried to say to me....

Ko sam ja?

Ih, kao da ja mogu da stanem u reč - dve...

Imam 45 godine i racunam ( nadam se) da sam vecinski vlasnik svog zivota.
Vise me nista ne iznenadjuje - sem dobrote i paznje.
Radujem se svemu, prastam svima i biram svoje.

Omiljena sentenca mi je :

- Bolje da me mrze zbog onoga sto jesam, nego da me vole zbog onoga sto nisam .

Zivim svoju sentencu pretocenu u svakodnevicu i prilicno sam istrajna u postavci.

Neki mi i danas spocitavaju da mi je postavka neprofitabilna.
I u pravu su.
S njihove tacke gledanja…
S moje tacke gledista , radujem se sto nemamo iste tacke s kojih posmatramo zivot!

Za veliki deo srece koju imam zahvalna sam svom coveku i blagodarna na svemu cemu me naucio.

Za najlepse trenutke u mom zivotu zahvalna sam njegovom sinu,
koji mi je sa svojih 5 godina utrcao na zivotni teren i ostao na njemu!

Meni je polako vreme da sednem na trenersku klupu i da ga bodrim da odigra svoje sto bolje.

Dosegla sam neki svoj ekvilibrijum.
Nemam šta da dodam, ni da oduzmem.

Samo malko sabiram razne utiske na jednom mestu...

Ako vam se ne svidja ono sto citate, slobodno stisnite mali X u gornjem desnom uglu.
Zivot je kratak da biste se zamarali onim sto vam se ne dopada.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Avgust 2010					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31