Bebili

........MALA ZAPAŽANJA MALOG ČOVEKA - VELIKI LJUDI SE BAVE NEČIM DRUGIM......

Fešta od smokava v.s Mica građevinka

bebili | 24 Septembar, 2009 15:44

Kad kreneš iz Beograda  na letovanje i najzad stigneš na crnogorskog primjorje, pogužvan od godine koja isisala poslednji atom iz svake tvoje mitohondrije, insistiraš na apartmanu bez TV-a, po mogućstvu na 3 metra od mora.

Terasa se podrazumeva.

Tako smo moj muž i ja imali sreće i  pronašli jedan takav kod gospa Nade, divne lalinke u mestu preko puta Tivta, gde najcešće beograđani i novosađani imaju svoje kuće.

 

U Bokokotorskom zalivu ne možeš da se osećaš  loše.

Nikako.

Sve je nekako mirisno, lepo, starinsko i miroljubivo.

Posle nekoliko dana ,muž i ja smo razvili neverbalnu komunikaciju do savršenstva.

Mah glavim u levo – idemo li na plažu , a  mah glave u desno – da malo dremnemo?

U neka doba, videsmo na bilbordu u Budvi da se u Reževićima održava FEŠTA OD SMOKAVA.

Jba-da-ba-du !!!! Radost, radost, sreća !

Nema tu šta da se premišlja – takva se manifestacija ne propušta , ako imaš imalo mozga.

I tako, obresmo se mi na fešti !

Znala sam , kao dete s mora , da ne može biti loše, ali da može da bude toliko dobro, stvarno se nisam nadala. 

Dan k’o upisan, lepo letnje popodne.

Ispred Spomen doma u Reževicima vri od naroda.

Neke lepe primorske žene, visoke,  počeše da pristižu, doterane, diskretne i sa sobom donose spremljeno posluženje.

Od smokava – naravno !

Na kamenim stolovima bljesnuše kroštule,  mafiši, patišpanji, punjene smokve sa sirom i pruštom, fritule, rižota sa svačim, salate od rukole,  rolati…

Na ulazu, sluzi se rakija , malo dalje toči se crno vino.

Mirisi, boje, ukusi decentno izmešani  i osmesi žena koje su za taj dan umesile svoje specijalitete, postavile ih na srebrne, izglancane  pladnje koje su nasledile od svojih baka  i iznele pred naše oči , sa toliko dobrote i duše, da sam ostala ganuta .

Na malom  dvosedu sedeo je domacin fešte, slikar Savo, delimično obučen u bokešku nošnju,  sav važan i nasmejan odmahivao gostima glavom.

 

Dve prelepe bokeljske devojke, obučene takodje u nošnju tog kraja su nam delile flajere, obelezivače za knjige ( o, divnog li sveta koji se seti da ti pokloni nesto tako korisno) .

Vidim ja na tom stolu se prodaje i neka knjiga, mašim se.

Naravno ,  kupim je.

Tradicionalna  jela iz  Crne Gore!

Recepti !

Sednem na zidić preko puta i na brzinu prelistam…istopim se od miline…sve neke zamamne recepture…

Zamislim već sebe kako u nekom mrčnom beogradskom decembru mesim bjelopavlicki kukuruzni hljeb, ili gotovim pašticadu.

U neko doba, zapeva i klapa.

Tu se raspadnem totalno.

Ana , moja trudna drugarica nosi neki tanjir u ruci, natovaren svim i svačim i smeska se, kaže :

-         Zaustavila me jedna ovdašnja žena i dala mi ga u ruke, kaže, valja da trudnica pojede smokve !

Sunce, more, smokve, neke fini bokeski svet koji je izneo deo svoje duše i rasprostro je pred nas, obične male turiste …a svuda se zene osmehuju svojim zdravim belim osmesima, stoje pored ili korak iza svojih muškaraca,  a oni, ne bez ponosa,  zagledaju čija je žena lepse umesila.

Otišli smo sa Fešte napunjeni kristalizovanom srećom, kojom su nas posuli ti dobri ljudi kao prah šećerom.

Hvala tim nekim ljudima koji su napravili Feštu od smokava !

Nekoliko dana kasnije siđosmo na plažu.

Moja prijateljica Ana, u sedmom mesecu trudnoće se jedva nekako spusti do plaže. Pokretna je trudnica, ali dzaba ti pokretnosti kad si u sedmom mesecu.

Gelja, sirota, kao pingvin, ali nekako uspeva.

Plaža pusta, gotovo nikog na njoj sem nas dve.

Rasprostrem ja Ani peškir na jednom stepeniku da može lakše da ustaje i seda, zabodem suncobran u jednu od 17 (  i  slovima :SEDAMNAEST) rupa koje su napravljene u tu svrhu. Kasnije sam ih izbrojala – nije me mrzelo!!!

Metar niže rasprostrem svoju ležaljku .

Turim MP4 na uši , zatvorim oči i otplovim.

U jednom trenutku , osećam da je zaslo sunce.

Otvorim oči i zapanjim se!!!

Jedna kabasta, iznad svega nesimpaticna , ogromna žena, koja neodoljivo potseća na pit bula,  svojih , pa recimo… sedamdesetak godina (zasto se ružnim ljudima nikad ne mogu godine odrediti, pitam se !?)  se nadvila iznad mene i Ane i progovara.

Očekivano  dubokim, metalnim,  nadmenim  glasom:

- Mi smo ovde skupili pare da se napravi taj stepenik da bi MI mogli da sednemo na NJEMU.


Ajde?

Lepa množina , a lep i rečenični sklop!

Da bi mi mogli da sednemo na njemu…

 

Auh ! Ovo boli !

Pridignem se  i osmotrim kabastu kupačicu malo bolje. 

Znači – standard !

Spuštene bretele kupaćeg kostima - da pocrne i ramena, donji deo kostima srolan i pozadi uvučen u već…..jelte…da ne budem baš eksplicitna ( bretele još i da razumem, al' taj donji srolani baš nikako )

Po naglasku kojim mi se obratila, rekla bih da mi je sugrađanka. Na žalost !

Po načinu na koji mi se obratila, rekla bih da je iz veoma udaljene galaksije od moje. Na sreću!

 

Neko ko mi se obraća sa “MI” , a stoji sam , po difoltu upada u kategoriju onih koji su onomad  zadihano dojahali, zaboli svoje crveno koplje u nečiji trešnjev parket ( koji su već iste zime revnosno  podložili)  i izgovorili :

 - Mi smo Vas oslobodili od VAS samih da bi MI uzeli ono sto VI imate, a onda cete VI NAS moliti da VAM dozvolimo da se ispruzite na VASEM.


Amin.

Žena koja bi (samo po godinama ) mogla majka da mi bude je toliko očigledan primerak « drugarice čija je plaža » da je bespredmetno da ulazim u dijalog.

 

Drugarica je je jedna od onih koja je duž ulice imala sa svakim od partijskih rukovodilaca aferu, a  kad je stigla do poslednjeg, uspela je da ga nagovori da je oženi. To sto je poslednji za glavu niži ne menja na stvari.

On će se tokom godina još smanjiti za bar glavu od njenog zlostavljanja i zahtevanja da drugar’ca dobije najbolje.

Dotična, mogu da se kladim,  pored kuće koju ima u ovom  « beogradskom » vikend naselju u Crnog Gori, izvesno ima i neku vikendicu na Zlatiboru, Kosmaju ili Divčibarima ( tipujem na poslednje od nabrojanog). Tad se to kupovalo na sat i hvat !

Zaimalo se tih nesrećnih godina, pa da se ne baci…

Živi na Vračaru ili Dorćolu, možda čak i Senjak, ima  unuke koji se školuju negde u inostranstvu ili bar u privatnoj školi u Beogradu. U međuvremenu, pošto nije mogla više od stida pocrveneti ,  pobelela je devičanski  i prešla u ogorčene pristalice demokrata. Nikad neće dobaciti do liberala. Zavađena je sa svim komšijama u zgradi, jer je na postojeći stan adaptirala i tavan, a  za to vreme su se tone šuta i peska razvlačile po zgradi.

Njoj nije padalo na pamet da slučajno to pomete, obriše ili nekome plati, ne daj Bože, da to uradi umesto nje.

Od kasirke očekuje da joj vrati 2 dinara kusura, kod frizera  uvek zanoveta da je voda ili pretopla ili prehladna, a u prodavnicama obuće glasno negoduje upirući prstom u nedužne prodavačice zašto ne prave sve modele i  u njenoj velicini 42, nego taj broj postoji samo na muškom odeljenju.

Zimnicu ne bi napravila ni mrtva. Na pijacu šalje onog za glavu nižeg sa dugačkim spiskom. Taj se vrati sa rukama do poda, slobodnih samo ušiju i ne sme da pisne.

Na prozorima ima heklane zavese, koje se divno slažu sa već u stanu zetečenom secesija  garniturom.

Na dnu ormana i danas cuva Stanimira i Stanimirku, groteskne kasice prasice, par u narodnoj nošnji od gume,  pune petoparaca. Vadi ih povremeno, uvek kad je sama, zvecne u vazduhu i vrati  na mesto.

 O maj gad, ja se sa ovom necu svadjati!

Ne danas, ne na ovoj plaži, ne na ovom godišnjem odmoru !

Sa ovakvima se zapravo ne svađam nikad …

 

Polako smotam svoju ležaljku i pomerim je samo 5 metara dalje, jos sporije smotam Anin peškir i pomerim ga samo 4 metra dalje.

 

Tako oslobodim beogradskoj verziji morža  njen teškom mukom izbetonirani stepenik da rasprostre svoje ogromno telo na plaži crnogorskog primorja.

 

Da morž ima obaz, otpao bi mu kad je pomerio trudnicu da može  on da sedne na stepenik prazne plaže.

 

Medjutim, ovaj morž je nazuo peraja i oteturao se da se baci u more.

 

Ejjjjj, peraja !!!!

 

Kad smo se vratili popodne u apartman, pitam, onako izokola gospa Nadu , našu gazdaricu da li slučajno zna zenu ovih dimenzija i mentalnih gabarita, a  dobrodušna Nada će kao iz topa :

 

-         Aaaaaaaaaaaa, Mica građevinka…kako da ne, kuća do naše, vidite ova bela….

 

Grohotom sam se smejala!!!

MICA GRADJEVINKA!!!

Moje letovanje je dostiglo vrhunac kad sam se sutradan vraćala kući sa Kotorske pijace.

 

U ruci mi kesica, u njoj kilo i po mušula, 200 grama maslina, 300 grama slanih sardela i mali hleb.

Penjem se uz ulicu, dolazim do svog apartmana  i ne izdržim da ne pogledam u dvorište Mice građevinke…

 

A  Mica ….sedi za stolom u svom dvorištu sa pogledom na more  u pola deset izjutra u crnom , čipkanom korsetu (!)  i tamani gulaš sa pire kromirom.

Vreo!

Što bi rekli slični njoj:….. ‘leb ti ne  yebem…

 

 

 

Generalna | Permalink | Komentari (223) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb