Bebili

Kako boluju bolesni...

bebili | 25 Avgust, 2009 20:35

Zadesila sam se juče na VMA.

Nije baš da sam se zadesila...odvela sam nekog ko čeka svoj red na zračenje.

Red se otegao, odavde do večnosti...čak i bukvalno.

S obzirom da sam čekala ravno 2 sata i 24 minuta da predamo knjižicu (?!) , imala sam vremena da se malo pobavim licima u čekaonici.

Ne bih da opisujem detalje, mučni su i za opisivanje, a kamoli za čitanje.

U jednom trenutku dobijamo informaciju da je aparat za zračenje pokvaren i da se NE ZNA kad će ga popraviti.

Hm...

Prvo smo od početka juna do kraja avgusta čekali na termin, a kad smo ga dočekali, aparat se pokvario.

Ne znam da li su ćelije ljudi koji su došli na terapiju prestale tih par meseci da se dele.

Znam da su neki bolesnici umirali i za manje od 3 meseca, uz svu terapiju.

Šta li se zbiva sa onima koji bi možda imali neku šansu da je aparat za zračenje dostupan odmah?

Kako to da jedna zemlja koja je nazula D&G srebrne sandalice i rešila da krupnim koracima umaršira u Jevropu nije uspela da se organizuje i nabavi nekoliko aparata za zračenje i smanji ovolike redove pred njima?

Zar donacije nisu jedan od osnova civilizovanog i uredjenog društva?

Da li će most na Adi sa sve pilonima biti zadovoljan kad mu za koju godinu opusti klijentela?

Šta je preče, izgraditi garaže ili nabaviti aparate koji leče ljude?

Ko će kupovati na renoviranim tezgama Kalenića guvna , ako pomermo po čekaonicama zdravstvenih ustanova, sahranjeni pre vremena?

Izlazeći iz zagušljive, pretrpane čekaonice i ostavljajući tužna, bleda, bezvoljna lica iza sebe, pomislila sam da jedan pošteni infarktu ovoj zemlji dodje kao blagoslov.

I znate...jasno je meni da sve male, siromašne zemlje jedu svoju decu,

ali sam nekako pomislila da moja zemlja to radi sa posebnom vrstom sadizma...

Ne samo da ih jede, nego ih pre toga reš ispeče u fritezi i polije po njima kečap, da delujemo krvavi do kraja...

Danas sam gospođa Ministarka...

bebili | 25 Avgust, 2009 18:53

Danas sam kao gospođa Ministarka.

Samo iz moje kuće ( u kojoj su dva pismena stanara) smo kupili današnji "Blic" ' dva primerka, a javila sam svima koje volim, a naročito onima koje ne volim, da kupe po jedan.

Htedoh samo da kažem da sam danas ponosna tetka.

Ništa ono "odana supruga", "dobra kćerka", "zla maćeha"...samo PONOSNA TETKA.

Sin moje sestre je danas zauzeo skoro dve cele strane dnevnih novina.

S obizrom na to da je sinoć u nas gostovala Madona, te se imalo šta pisati,

računam kao svoj zivotni uspeh što je moje gore list potukao gore pomenutu blondi dupetaru na više polja :

pod A: izašao na četvrtoj strani tih novina, a ona tek na osmoj

pod B: svako je ispao prirodniji i lepši na slici od nje

pod C: uradio je korisniju stvar od nje

pod D: uradio je to for free, a ona se za svoje bacakanje nagumala para koje cela naša ' vamilija za svog veka neće zaraditi

Da me ne s'vatite pogresno, nemam ja ništa protiv Madone ( bar ne ništa efikasno) i njoj sličnima.

Radi žena ono što misli da je njen posao i radi to verovatno najbolje.

Radi i ne osvrće se.

Toliko se ne osvrće da je verovatno već zaboravila sve očeve svoje dece i sve muževe koje je kupila i na kraju isplatila.

Možda pamti kako joj se zovu deca...

Dobro, možda ne baš sva deca, ali ova sto ih je baš ona rodila - toliko sigurno pamti.

Radi svoj posao i ovaj momak sto sam mu ja tetka, a izašao je danaske u novinama.

I znate šta, postoji jedna krucijalna razlika između Madone i njega.

Ona moze da plati svoje pojavljivanje u novinama.

Može da kupi nove novine koje bi mogle samo o njoj da pišu.

A on ...on je morao da uradi nešto jako dobro, da bi kao anonimus, bez ikakve veze dobio dve strane u dnevnom listu u zemlji Srbiji.

Ili nesto jako loše...

Posto naša ' vamilija ne beleži slučajeve serijskih ubistava u svojim redovima,niti nekih mentalnih falinki koje bi bile solidna podloga za serijska ubistva ( bar dokle smo uspeli da dosegnemo i raspitamo se) , znači ostalo nam je da samo radimo jako dobre stvari ako pikiramo na dve strane dnevnih novina.

Nikad mi necemo uspeti da okupimo baš toliki svet kao Madona, ali ćemo uspeti da označimo ovaj nas Beograd negde na nekoj svetskoj mapi, da ga nadju, ako neko resi da ga traži.

Ovaj moj momak ga je baš lepo obelezio na Google Earth-u.

Stavio mu sve malo viđenije građevine - kao ordenje.

Da smo bili pametniji narod, a pre svega manje bahat narod,

imao bi on što šta da zelepi na mapu Google Earth-a kad je Beograd u pitanju.

Ovako, okačio ono što je preteklo od silnih bombardovanja. (Dalje)

Ko sam ja?

Ih, kao da ja mogu da stanem u reč - dve...

Imam 45 godine i racunam ( nadam se) da sam vecinski vlasnik svog zivota.
Vise me nista ne iznenadjuje - sem dobrote i paznje.
Radujem se svemu, prastam svima i biram svoje.

Omiljena sentenca mi je :

- Bolje da me mrze zbog onoga sto jesam, nego da me vole zbog onoga sto nisam .

Zivim svoju sentencu pretocenu u svakodnevicu i prilicno sam istrajna u postavci.

Neki mi i danas spocitavaju da mi je postavka neprofitabilna.
I u pravu su.
S njihove tacke gledanja…
S moje tacke gledista , radujem se sto nemamo iste tacke s kojih posmatramo zivot!

Za veliki deo srece koju imam zahvalna sam svom coveku i blagodarna na svemu cemu me naucio.

Za najlepse trenutke u mom zivotu zahvalna sam njegovom sinu,
koji mi je sa svojih 5 godina utrcao na zivotni teren i ostao na njemu!

Meni je polako vreme da sednem na trenersku klupu i da ga bodrim da odigra svoje sto bolje.

Dosegla sam neki svoj ekvilibrijum.
Nemam šta da dodam, ni da oduzmem.

Samo malko sabiram razne utiske na jednom mestu...

Ako vam se ne svidja ono sto citate, slobodno stisnite mali X u gornjem desnom uglu.
Zivot je kratak da biste se zamarali onim sto vam se ne dopada.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Avgust 2009					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31