Bebili

1984

Sede dve najbolje prijateljice  kod "Konja".

Brucoskinje.

Prosetale se Knez Mihajlovom ko i svako vece, prebrojale kintu - preostao dzeparac dobijen za taj mesec, znacajno se pogledale , sele i narucile jednu Coca-colu.

I dve case.

Obe zive u blizini i posle ce peske kuci. Sede tako i caskaju.

Obe imaju na sebi dva slicna  sakoa sa velikim naramenicama.

Takva je moda tog casa. Izgledaju  dva mlada tvrdokrilca.

 A ha - Take on me .... pesma bas aktuelna tih dana.

Do njih sede dve zene pedesetih godina i jedu "Rio" tortu.

Negovane, doterane, simpaticne sredovecne, zgodne zene. Vidi se da su dobre prijateljice dugo.

Dopalo im se, pa narucuju jos po komad. 

Brucoskinje se pogledaju i uspore sa svojom jednom Coca-colom.

Tiho caskaju i dijalog tece otprilike ovako:

- Kad zgotovimo ovaj nesretni fax, pa se zaposlimo, ima da dodjemo ovde posle posla, sednemo i narucimo istu ovu "Rio" trotu, bez grize savesti.

- Ih, ala dramis, pa keve nam prave bolju od ove.

- Znam, ali bas ce mi biti ceif da sednemo ovde, ti i ja, i pojedemo "Rio" tortu.

- A mozes li da nas zamislis, kostim, visoke potpetice, neki strani casopis, ozbiljna, velika , kozna tasna, vadimo cigare bez grize savesti i bez osvrtanja da li ce matorci bas tuda da prodju  vracajuci se sa Kalisa i da nas spaze kako gresno pusimo...

- Sta mislis, oces li biti i tad sa Zoranom?

- Pa nadam se da cu kad zavrsim faks da se udam za njega. A ti sa Vladom?

- Ja se nadam da se necu udati za njega.

Smeju se, onako kako su se smejale tad devojke od 19 godina.

Pogled na sat, blizi se 22h. Auh, do tad imaju izlaz, pa se na brzinu pakuju, zovu konobara da plate svoju jednu, podeljenu Coca-colu.

Galantno ostave baksis od 10%.

Zurnim korakom pravac ka kuci. Svaka stize za 3 minuta, ulazi u stan i baca se u krevet.

Nema mobilnih telefona. Nista ne ukljucuju u zid.

Sutra u 08h imaju predavanja, jedna vezbe iz anatomije, druga vezbe iz botanike.

2009

Dve zene se nalaze kod "Konja".

Obe imaju blizu 45 godina.

Masu jedna drugoj.

Jedna je ovoj drugoj donela buketic malih ruzica, bledo roze.

Kupila ispred "Narodnog pozorista" da obraduje dugogodisnju prijateljicu.

Prosetaju Knez Mihajlovom. Prodju pored Instituta Servantes

, pa tuzno pogledaju ka prodavnici  "ROBE DI KAPPA"  i uglas kazu:

- Secas se, bio "Komision"?

- Ma kako se ne secam, tu sam kupila prve Levis'.

Idu dalje, pa udju u " Sisley" . Tamo rasprodaja. Pregledavaju kolekcije i vade neke lanene pantalone.

Jedna kaze drugoj:

- 'Oces da ti kupim ove?

- Ma necu, to bi mi bile pete lanene, nisam stonoga.

Kikocu se kao balavice. Odnekle se cuje

- Auh, sunce ti zarko, sta je ovo?

- Sta je - da je, izgleda da je aktuelno.

U tom casu zvone dva mobilna telefona, obe vade iz tasne svoj primerak i pocinju da se guse od smeha.

- Jel' muz?

- Jest' , a tvoj?

- Jeste.

Opet se vracaju do "Konja", znacajno se pogledaju i sedaju.

Stize mlad, zanimljiv , sarmantan konobar i servilno pita sta zele da poruce.

- Dajte nam dva kratka espresa, sa kap mleka. Toplog. I dve "Rio" torte.

- Zao mi je, odavno nemamo tu tortu, ali mogu da vam preporucim "Operu".

Ok, dve "Opere".

- Kad radis sutra?

- Ma sutra sam dezurna. To mi je peto dezurstvo za poslednjih 15 dana, satiru nas. A ti?

- Ja sutra odmaram, imam slobodan dan.

Obe mrdaju nogama ispod stola. Jesu baletanke udobne, ali su noge prilicno umorne.

- Kad palis na odmor?

- Polovinom jula. Onaj moj blesavi muz uplatio Egipat. Idiot, a tad je tamo 45 C. Ako hoce da me ubije, ima i jeftinijih nacina. A ti?

- Ja tek u septembru, neka Grcka, jos ne znam tacno kad. Ovom mom ne daju odmor do tad.

- Bolje da si se udala za Zorana, on je bio kreativniji.

- Jeste, ali svu svoju kreativnost je ispoljio odabirom one sisate, blajhane sokacare. A ti nisi trebala da se razvodis od Vlade, i on te vodio u Grcku.

Zagrcnjavaju se od smeha.

Opet zvoni moblini.

- Ej, muka mi je vise od ove sprave, stvarno, necu da  se javim.

Stize konobar da naplati i pita:

- Zelite li jos nesto?

- Hvala, "Opera" vam je slatki ubica, i ovo smo jedva savladale.

- Kako placate, kes il ikartica?

- Svejedno, sta vam je lakse.

Bace pogled na sat.

Koji minut do 22h. 

- Joj, moram da palim, dezuram sutra, ubicu nekog pacijenta, hornicno sam umorna.

Zastanu negde kod "Narodnog pozorista", pogledaju ka poslasticarnici iz koje su upravo izasle.

Toplo se nasmese jedna drugoj, namignu.

To je to!

Cetvrt veka se odvalilo kao lavina.

I lepo je...

Presistalo se svasta u tih cetvrt veka, diplome, stanovi, brakovi, razvodi, krediti, kinte, kola, letovanja, zimovanja.

Bilo je to zanimljivo vece, kad postanes  svestan da si ostvario svoje skromne snove.

Osamdesetih ih je bilo na pretek.

Dosle su kuci, ukljucile mobilne da se pune i zaspale.

P.S. Celo vece se pitam jedno..........da li su one dve dame s pocetka price koje su utamanile po dva parceta "Rio" torte jos zive...

Ostace mi enigma, ali znam da je nesto ipak prezivelo, uporkos "Rio" torti koja nije.

Prijateljstva ostaju, snovi se ponekad i ostvare, mozda nemaju istu formu,

ali su zadrzali istu tezinu. 

E , ta  tezina nas dve jos drzi zakucane za majcicu Zemlju.

Zivela gravitacija!

Dakle, sigurna sam da sam totalni gubitnik.

U Beogradu kad pravis slatko, tretiraju te kao tesku fiperanu.

A ja sve po redu, ritualno, voce kupujem na Kalenicu, tegle pripremim dan pre, celofan i gumice, one velike, a plitke serpe, secer, vanilu...ma sve.

Onda dodjem, sa jezikom olizujuci stepeniste do stan, spustim korpu, uzdahnem i svaki put pomislim : - Pa sta ti je ovo trebalo?

ALI....to je samo pocetak.

Onda krece tortura, prska voce dok ga cistim u kuhinji od 3 kvm, ja vec razmisljam kako treba da oribam posle i plocice i sporet i sebe.

Neverovatna lepa boja od maline se uvlaci ispod noktiju, koje cu da krijem sledecih nedelju dana od ociju posmatraca.

Turam voce, posipam secerom.

U nekom trenutku shvatam ( svake godine iznova) kako je totalno debilno kuvati na sporetu cija je ringla u precniku duplo manja od serpe.

Krece da peni u nekom trenutku, ja tu vec gubim kontrolu  i psujem naglas.

Iz sobe se oglasava muz tihim, neupadljivim glasom da me jos vise ne iznervira:

- Pa sto uopste pravis slatko kad se toliko nerviras?

Dodje mi da mu odgovorim : 

- Zato sto TI TO JEDES u ovoj kuci! 

Ili da udjem dostojanstveno i mirno, stanem ispred njega, zavarim mu samarcinu i vratim se  poslu. (Dalje)