Bebili

Kako septembar kroči u Srbiji, ja pocnem da živim u strahu.

A naročito kad ćale pobegne krišom na plac.

To se desilo na primer, prekjuče. 

Javlja se unjkavim glasom sa svog mobilnog telefona, koji je jedva i uz veliku obuku i dopunske časove naučio da koristi.

- Ja sam na placu, dosao sam malo da obidjem...

Hvatam se za glavu i pitam kad se vraca. Kaze, isti dan.

Juče, zvoni mi telefon.

Živahno, kao da ima 39, a ne 79 godina:

- Zdravo, sine! 

Čim on kaze "sine", ja znam koliko je sati i da je meni odzvonilo.

- Ajde svrati, doneo tata malo zeleniša, pa da uzmeš.

Palim kola, odem, sta ću, ako ne odem, znam da će on da dovuče sam.

Stižem, a u liftu mi se vec znoje dlanovi.

Prvo kafa, pa posle 20 minuta,odlazi do kuhinje i donosi kesu, napunjenu do vrha.

Kesa velične lokalnog fudbalskog terena.

- Evo, ja malo nabrao peršuna...pa ti da pretrebiš , iseckaš i osušiš.

Pogledam jos jednom na kesu, a ona dupke puna i jos deda gurao rukicama da stane sve.

- Tata, aman, pa pokosio si od Čibutkovice do Ljiga sve što ti se našlo na putu. Šta ce mi oviliko peršuna, restoran ne držimo.

Budisticki mirno sedi, s rukama ukrštenim na stomaku i  znalačkim  glasom kaže:

-Čaj od peršuna je odličan za bubrege.

- Tata, niko od nas nema probleme sa bubrezima, a ovo je količina koja bi celo odeljenje nefrologije podigla na noge!

- Ne zanovetaj, nego trči kući, da se ne sparuši. Znaš li ti pošto je peršun na pijaci?!

- Znam , deda, kako da ne znam, nikad nije skuplji od 50 dinara, čak i kad naveje po Beogradu da kola ne mogu da se probiju!

 - Jeste, ali je taj prskan, a ovaj nije. I vidi kako mi je lep i krupan ispao ove godine.

Bacim pogled opet u kesu, vidim, pobrao i popino prase i jos po neke travke, koje ću da trebim, cenim  do novembra. 

- Pa kad si pobrao godišnju produkciju peršuna u Srbiji, što ga nisi bar pretrebio?

- Ja imam kataratku, ne vidim. Čuti i nosi kuci. Sutra ću da dodjem da proverim kako si naseckala i gde se suši.  Mora na promaji.

Osvanuo je i današnji dan.

Od jutros, moj pogled je zelen, oči i ruke takodje.

Trebila sam pola noći, naletela na veći broj pauka, ponekog mrava i dva smrdljiva martina.

Iznela sam ih na terasu, bilo mi žao da ih utamanim.

Iseckala i poredjala na neke tacne.

Promaju nemam, a da je napravim, pocrkaćemo svi od ukočenosti.

Stavila sam pored prozora, u spavaću sobu. Tamo je najmanji promet.

Ćale, s rukama na ledjima utvrdjuje gradivo i pogled mu padne na tegle u kojima se još cedi zeleni orah za orahovaču, koju takodje, po kazni, moramo svake godine da pravimo, jer je "odlična za štitnu zlezdu" ( s kojom takodje niko u kući nema problema).

Kad podvrisnu, ja obesila uši , kao zec uhvaćen u šargarepi:

- Nisi dovoljno protresala tegle, skupio se šećer dole, a mora da se istopi.

- Nisam, priznajem.

Žustro protresa tegle, okreće ka svetlosti i izdaje naredbu:

-Ovo do sutra da se procedi. Doći ću da vidim.

Odlazi, zadovoljan, hitrog koraka. 

E ćale, ćale...nek si ti meni živ i zdrav, i seckaću i sušiću.

Tebe kad ne bude bilo, sigurna sam , vise nikad necu s radošću staviti peršun u  pileću supu.

Nigde nema takvog peršuna kao što je tvoj, ćale moj!  

Ih, kao da ja mogu da stanem u reč - dve...

Imam 45 godine i racunam ( nadam se) da sam vecinski vlasnik svog zivota.
Vise me nista ne iznenadjuje - sem dobrote i paznje.
Radujem se svemu, prastam svima i biram svoje.

Omiljena sentenca mi je :

- Bolje da me mrze zbog onoga sto jesam, nego da me vole zbog onoga sto nisam .

Zivim svoju sentencu pretocenu u svakodnevicu i prilicno sam istrajna u postavci.

Neki mi i danas spocitavaju da mi je postavka neprofitabilna.
I u pravu su.
S njihove tacke gledanja…
S moje tacke gledista , radujem se sto nemamo iste tacke s kojih posmatramo zivot!

Za veliki deo srece koju imam zahvalna sam svom coveku i blagodarna na svemu cemu me naucio.

Za najlepse trenutke u mom zivotu zahvalna sam njegovom sinu,
koji mi je sa svojih 5 godina utrcao na zivotni teren i ostao na njemu!

Meni je polako vreme da sednem na trenersku klupu i da ga bodrim da odigra svoje sto bolje.

Dosegla sam neki svoj ekvilibrijum.
Nemam šta da dodam, ni da oduzmem.

Samo malko sabiram razne utiske na jednom mestu...

Ako vam se ne svidja ono sto citate, slobodno stisnite mali X u gornjem desnom uglu.
Zivot je kratak da biste se zamarali onim sto vam se ne dopada.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Parada ponosa, ponos parade, prajd pride....
• Pansion "Kucica na selu" - raj na zemlji
• Jebem ti slona ili zasto ne volim bozure
• Made by PRC
• ' El mogu nesto da vam kazem....
• Pokretne stepenice
• Mogao je biti sasvim obican dan
• Ostavljena zena, dama ili pomoravska parničarka ...
• Kantri in tranzišn
• Cheesecake vs VASINA TORTA
• Kad vojnik (ne)place....
• Gde je sad moj Beograd....
• Od mrznje do mrznje i nazad...
• Klupica carobnica
• Kalenic - pijaca sa dusom
• Levanat u srcu, kosava u glavi...
• Akcija...pazi snima se...OPET
• Sitne duse, veliki gafovi
• Beograde, laku noc IV
• Beograde, laku noc III
• Beograde, laku noc II
• Beograde, laku noc...
• Pa bas dugo nisam...
• Udvaranje - arhaicna privilegija ljudi sa stilom
• Ovom ulicom vise necu da prolazim...
• Nedelja nasa nasušna
• Varanje ili samozavaravanje...nije vise vazno....
• Put za pakao
• Pogled u daljinu
• I naprosto se tuga desi....
• Stari Beograd - onaj kog vise nema
• Kako da te vole kad se sam ne voliš...
• Što ja volim goste…
• Znam te pusko dok si pistolj bila….
• Veliko spremanje - ne nasedajte uzalud
• Koliko kosta ziveti pristojno
• Fešta od smokava v.s Mica građevinka
• Kako boluju bolesni...
• Danas sam gospođa Ministarka...
• Koliko košta tuga....

• Imanje [2]
• Znanje [0]
• Stanje [0]
• Generalna [46]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom